Kako vasi roditelji reguju na vas odlazak [Arhiva] - ZELENA KARTA

landlord

24.03.2009, 10:01

Uh, super da je neko pokrenuo i ovu temu..

Pa s obzirom da mi zivimo u Bosni, (cuo sam juce neki CIA izvjestaj da u septembru ovde ocekuju opet ratno zariste, ekonomija je u banani, svakid an najava novih strajkova i sl.), moja mama je odusevljena sto mi idemo. Jos mi je supruga dobila otkaz pa je i to ubrzalo nas odlazak. Sto se tice mog tate, on je uvijek bio realista i ono totalno objektivan. A sad.. totalno drugaciji.. sjebo se uzas jedan. Ne prica o tome kao da se nece ni desiti nas odlazak. Do pred intervjuu je govorio ma dobro nemojte se vi nadati previse.. ko zna ocete li dobiti uopste te vize.. E onda kad smo dobili onda je poceo... pa mi vam mozemo umrijeti u septembru a vi necete moci doci ni da nas sahranite..
To me strasno pogodilo.. Jako smo vezani porodicno.. i sl. Jos mi ostaju tu sestra i sestric, za kojim sam totalno lood. Ja isto ne razmisljam o tome jos uvijek. O tome koliko ce mi nedostajati. Vjerovatno ce me to strefiti kada krenemo... ili kada dodjemo tamo.

Suprugina mama je bila jako bolesna, nedavno imala prvo saobracajku pa onda i tezak infarkt, pa je supruga pomisljala da i ne ide sada za prvo vrijeme.. Ali ju je mama nagovorila i posto ona ne zivi u istom gradu kao i mi..
rekla joj meni ako nesto bude ti mi ni iz Sa ne mozes nesto puno pomoci.. i kao to je tvoj zivot i treba da ides..

previse subjektivan post.. ali takva je tema.. sorry.. malo sam sebi olaksao zbog ovoga..:)

xeg

24.03.2009, 10:02

Hmmm... znas kako, bilo je radovanja, plakanja, bodrenja, odgovaranja... a bice toga i sve do polaska. U reakciji se apsolutno ne oslikava ljubav, povezanost ili bilo sta slicno vec individualna razmisljanja i vidjenja stvari.
U nasim familijama mi smo prvi koji se sele u inostranstvo tako da je bilo dosta srceparajucih izjava ali u losim reakcijama pomogao je uvek razgovor sa nekim kome su deca/unucici vec negde preko. Zaista su od pomoci bile komsije kojima su deca sa porodicama u Svajcarskoj, Nemackoj... Nismo prisustvovali tim razgovorima ali smo primetili ishod i mogu reci da je pozitivan. E sada, nailazile su razne faze, bukvalno od onoga - ma divno, tamo ima svakakvih mogucnosti, do onoga da je tamo sve najgore i najruznije.

Ja sam resio da mojima sve govorim kako se vremenski odvijalo i nisam pogresio jer od maja kada je stigla koverta pa do sada bilo je vremena da prodju sve faze a sa druge strane moja draga je malo sa obavestenjima odugovlacila pa je to islo malo drugacije i ubrzano ali sve je doslo na isto.

Ima i kod nas izjava tipa: Da sam ja to znao ranije ne bih im dozvolio da idu! - ali cim se govori u proslom vremenu znaci da su se strasti vec stisale:;D:

D$D

24.03.2009, 13:09

Zanima me kako su vasi reagovali kad ste im saostili da ste prosli i da idete u Ameriku?
Moji su reagovali normalno, zao im je i zbog unucice koja je sad najzanimljivija, i zbog nas ali kazu to je vas zivot, ako je vama tamo lepo, lepo je i nama....tesko im je ali nece da nas opterecuju...ali imamo veliki problem sa muzevljeve strane, tamo svi umiru...bukvalno...svi su bolesni, sto srce, sto secer i vec su na putu infarkta, odbijanja insulina....:no:
Zbog svega se osecamo vrlo, vrlo lose....da li je neko imao slicnu situaciju?

To je tek pocetak situacija kulminira onih 10 dana pred odlazak.
A noc pred odlazak bljak, ne bih ni da se secam toga od toga momenta mrzim aerodrome i nekako uvek kada prolazim pored njega neka mi je mucnina on me asocira na rastanke i suze.
To ce sve da se slegne kada dodjete ovde ali da je ruzno, ruzno je,do onog momeenta kada sednete u avion oseticete olaksanje bar sam ja to tako doziveo, realno nije lako roditeljima ali vi imate samo jedan zivot-svoj.
Tesite ih da ce da dodju kod vas cim budete mogli da ih prhvatite i tako to,mada recimo nije to laz fakticki oni bi mogli biti kod vas vec za recimo 3-4 meseca od dolaska bar jedan roditelj i to do 6 meseci, tako da to nije ni lose.

xeg

24.03.2009, 13:34

... oni bi mogli biti kod vas vec za recimo 3-4 meseca od dolaska bar jedan roditelj i to do 6 meseci, tako da to nije ni lose.

Ko da dodje za 3-4 meseca!? Na koliko??? NA 6 MESECI!? Morao bih da budem http://img.photobucket.com/albums/v124/fingaup/Smileys/229031_screwy.gif
:grin:

wingreen

24.03.2009, 13:40

Oni su stvarno jako bolesni tako da je pitanje da li bi mogli uopste da dodju...moji bi mogli, ali njegovi, cisto sumnjam....
Ne znam situacija je vrlo ozbiljna...

landlord

24.03.2009, 13:58

Razmisli onda samo o aktivaciji green carda... a prije toga cekaj sto mozes duze da odes u USA.

poz.

landlord

24.03.2009, 14:02

OK je sto se tice roditelja. Znamo da oni nama uvijek zele najbolje.
Ali mene sada iznenadjuju neki prijatelji.. jer kod njih osjecam neku vrstu zavisti ili nesto sl. Tipa svi odreda mi govore kao pa vi ste ludi, nema sanse, gdje cete sada tmao, tamo je najgore.
Cak imam neke prijatelje koji su u Chicagou.. koji mojoj mami govore.. a pa nek ne dolaze ovamo ovde je katastrofa ovde se samo radi.. Pa nisu ovde vise 80-te i radno vrijeme od 7 do 3. Nisu ovo vremena koja su oni ostavili 92.
Naravno niko od ovih se ne vraca..

Moja tetka kaze.. krivo mi je sto dolazite sada kad je tesko.. ali je super i uz dosta truda i rada.. uspjet cete i bit ce vam bolje nego tu sasvim sigurno..

Tako da sto se ljudi tice.. nemojte se smarati.. zaista izadje neka vrsta zavisti ili nesto sl.

dreamerns

24.03.2009, 15:47

Moji su svi drugacije reagovali. Keva je standard...tesko joj je jako (moji su razvedeni), ali zna da je to za nas najbolje...itd. Cale je u pocetku bio protiv, ali se kasnije pomirio sa cinjenicom, a sada javlja da sam bio u pravu.... Generalno, ja sam isto tako imao 70% porodice protiv mene kada sam upisao fakultet...da to nije za mene. Ja se na to uopste vise ne obazirem.
Sto se drustva tice....slicna situacija. Neki su u varijanti "bezi odavde", dok postoje oni drugi, oni koji granicu u zivotu presli nisu...ti su najmudriji, ti najvise znaju kako je "na zapadu". Ovde sve propada, zapad je truo, amerika je sranje...sta ces tamo..."sunce tudjeg neba..." itd.
Jedino mi zao baba tetke, ona nije verovala do zadnjeg dana da cemo otici...a onda je nekako njoj bilo najteze, kao da je znala da se vise necemo videti.

U svakom slucaju, treba razmisliti i o tome, da mi odlazimo ovde svojom voljom, medjutim mi odredjene ljude kojima mnogo znacimo tamo ostavljamo. Naravno da iako nam oni zele dobro, pomalo ce biti podsvesno biti i ljuti na nas zbog toga....to je normalno.

Leona

24.03.2009, 17:13

(cuo sam juce neki CIA izvjestaj da u septembru ovde ocekuju opet ratno zariste, ekonomija je u banani, svakid an najava novih strajkova i sl.)
Ih oni cak znaju kada ce tacno da se zarati, joj sto ne mogu suplju.

Lande i nemoj da se cudis prijateljima i zavisti, ti znas dobro za onu "Bosanac ce ti sve oprostiti osim uspjeha" i vjeruj mi da i jest tako.
To kako je tamo lose, prednjaci od ljudi koji nisu makli van BiH nikada, najdalje im bila Makarska, a opet uzasni su i nasi Amerikanci koji te odgovaraju na svaki nacin i kukaju vjecno, jao ovdje se samo radi, pidzama odijelo, ovo, ono...ali niko od njih se nije pocesao po glavi pa se vratio ovamo, tako da... nije njima ni najmanje lose:;D:

A sto se tice moje situacije sa roditeljima pricala sam o tome u svom prvom postu na forumu, kada sam se jos dvoumila dal da se prijavim.
Tata me uvijek podrzava i shvata sve.
Mama ne moze da shvati i ne ocekujem.
Uvijek mi usta zacepi sa "ne sanjaj o stvarima koje su ti nemoguce".
I tako ja podvijem rep i sutim.
Ja kada se zakasljem ona skace, a kamoli nesto drugo, ali valjda ce vremenom ta briga proci.
U sustini ja zelim ici odavde zato sto ja sebe nisam nikada vidjela u ovom nasem lijenom, neperspektivnom, zavidnom drustvu.
U ovoj bijedi.
Nemamo parkove, kina, knjizare kako bog zapovijeda.
Kultura je na niskom nivou.
Svaka budala ti zacepi usta i nemas s kim pricati normalno.
Drustvo je odron u svakom pogledu.
Ja ne znam da li postoji ijedan dobar aspekat zivota u BiH tj.Sa.
Neimastina, lopovluk, korupcija, bezobrazluk...
Svaki dan prica o ratu, lopovima, prijetnje ovih i onih.
Svaki dan sve iste face na dnevniku sa istim pricama.
Niko nije zadovoljan ali niko nece nista da radi da bi nam bilo bolje, jer sto kaze nas narod "Dobro je dok se ne puca, i dok ima za cigare".
A ja takav mentalitet i drustvo ne volim, i nikako se ne mogu snaci ovdje, kao da sam stranac u svojoj drzavi i gradu.
Zelim da sirim vidike, da uzivam koliko toliko u nekim ljepsim stvarim, bez ovih gluposti ovdje.
Pa mozda kada izgubimo u nekom sportu vise me nece toliko doticati, koliko ovdje npr., narod se nada necemu bar u tom sportu, i uvijek nista.
Jednostavno ovdje nemamo nekog razloga za uzivanje i srecu.

A sada nostalgija i kako bi bilo bez svojih, pa bilo bi tesko sigurno, ali na sve se covjek navikne ako ti je bolje.
Moji nece imati nista od toga da me vidjaju svaki dan kao sto nemaju ni sada, a ja cu im vise pomoci otamo nego ovdje, vjerovatno.
A za nekoliko godina pretpostavljam i da ce mama to malo lakse prihvatati.

Uh sto se raspisah, a jako cekam kovertu:grin:

steficacvek

24.03.2009, 22:25

Eee svaka cast za temu wingreen. Svi smo manje-vise u slicnoj situaciji. Kod mene sam ja sama najveci problem cini mi se. Imam samo mamu i uvijek smo bile jako jako vezane. Kako se odvijala situacija sa kovertama i ostalim, ona je sve cvrsca i sve sretnija sto ja odlazim iz ovog naseg ludila. Realno i jeste tako, firma mi se raspada, salju nas na cekanja, situacija opet kao 90tih. Ali meni je strasno tesko. Nekako se osjecam odgovorno. Cesto se nas dvije zezamo da se ne zna ko je mama ko kcerka. Srecom, ona radi, sad je i zdravstveno dobro, mada je bilo nekih kriza prosle godine. To je sve ono sto me brine. U svakom slucaju, najvaznije je da stvarno osjecam njenu podrsku i da znam koliko god da joj je tesko, to mi nece pokazati. Sad se grozim tog momenta odlaska i ne znam uopste kako cu se pripremiti za to.
Sto se tice prijatelja, usput negdje sam se okruzila samo sa par iskrenih prijatelja za koje vidim da se vesele. Ne diraju me price "sta ces ti tamo". Moj zivot, moja nafaka. Sta bude bice, to cemo tek da vidimo.

stizeljeto

02.06.2009, 19:25

Jao, ja tek sad vidjela ovu temu. Evo da i ja kazem neka svjoa iskustva pa se mozda i neko novi nadoveze sa svojim iskustvima.

Nasi su vec navikli da smo van zemlje i da ih posjecujemo par puta godisnje ili jednom godisnje kao sto je bio slucaj zadnjih cetri godina. prvo smo isli na fakultet, sest godina od moje 18 godine su me vidali praznicima. Ja sam jedinica i kao tinejder ni sama neznam kako i sto su oni prolazili. Vjerojatno im je bilo drago sto sam na faksu a i mozda im je dobro doslo da se odmore od mene jer prve tinejderske godine nisam bas bila dijete za pozeljeti.

Onda nakon tih sest godina tijekom kojih sam se udala, odma nakon faksa s muzem selim za Makedoniju. E tu je bilo, pa kud tamo? kad si vec daleko sta ne odes u neku bogatu zemlju? Naravno roditelji su uvijek htjeli za mene bolje od onog sto su oni imali, zar to ne zeli svaki roditelj? Medutim shvatili su valjda nase razloge, nikad nam nije bilo stalo do para i slave, vec smo imali druge ideale u zivotu, nalazili srecu u onome sto radimo, bez obzira koliko nam to financijski donosilo neku dobit.

Znaci cetri godine u Makedoniji, sto je relativno blizu Hrvatske, ali eto, vidali smo se zbog poslovnih obaveza samo jednom godisnje. KAd smo im rekli da postoji sansa da idemo za Ameriku, i oni i vecina rodbine bili su sretni, konacno idemo negdje gdje je bolje, pa kad nasvide jednom godisnje, da se bar mogu pohvaliti da smo u Americi :)
Bilo je naravno i ljudi po komsiluku, posebno u selu gdje mama ima vikendicu, koji su govorili kako je u Americi grozno, kako znaju toga i toga koji je tamo i nista nij napravio u zivotu, bla bla bla. Zavist, prvo sto mi je palo na pamet i iako su to sve dobri ljudi, ocito evo kad je nekom drugom bolje onda se cini sve da ga se spusti na zemlju i omalovazi.

O aerodromu je tesko pricati jer se ne zelim ni prisjecati maminih i tatinih ociju kada su nas ispracali. To je bilo nesto najteze, nedoreceno, oni sa zeljom da nama bude bolje zrtvuju svoju srecu, a to bi bilo da gledaju svoga unuka svaki dan, a ne ovako preko kompjutera. Ko je imao srecu da ima roditelje koji su cijeli zivot podlozili da svome djettetu stvore dobar zivot, zna koliko zrtve i odricanja su njegovi roditelji morali podnijeti, za sta? Da otprate svoje dijete na kraj svijeta sa blagoslovom, ne ocekujuci nista zauzvrat. Al, eto mi smo otpraceni sa blagoslovom, uz internet kao utjehu jer se vidimo i slusamo svakodnevno i nadom da cemo se sto prije vidjeti, bilo oni kod nas ili mi kod njih.

mikiSA

27.10.2011, 18:55

Znam da izvlacim temu iz naftalina, ali citajuci ove postove imam potrebu da i ja par rijeci napisem. Iz potpisa se vidi da sam osvojila lutriju i u maju i u julu, pa je bilo ushicenje, onda razocarenje, pa onda opet ushicenje (bar mog).
Evo je kraj oktobra, po broju mislim da bih trebala imati intervju negdje u maju, ali moji roditelji jos ne shvataju da sam ja odlucila da idem. Mama cak i prijeti da ce mi zabraniti da idem (kako da ne, meni 30 i kusur godina), a tata jos uvijek i ne zna za lutriju, on misli da ja ostajem ovdje da zaradim (BiH LOL) penziju, ma kako da ne. Mama skrece temu cim ja pocnem da pricao o DV, kao bjezi od prihvatanja da stvarno idem.Tetak i tetka znaju i podrzavaju me, ali opet je i njima to nesto sumnjivo. Babi jos nisam rekla, ona mi je od cijele familije najvaznija i priznajem da me je strah da joj kazem, ima preko 80 godina i ja sam joj najvaznija unuka (iako ih ima 5).

Na poslu znaju dvije kolegice, sefica ne zna, cekacu maj da kazem. Ostali prijatelji: pa veoma ih malo zna, ovi koji znaju 90% me podrzava jer zna da cu se snaci tamo (zavrsila magisterij u US,i radila tokom skolovanja) ali ovih 10% je nevjerovatno zavidno, pokusava da te ubije u pojam svojim tamo nekim neuspjesima "rodjaka nekog tamo"...

2012 dobitnici kako vase porodice, prijatelji reaguju, mislim da trebamo pruziti podrsku jedni drugima, ako bar porodice to nece da urade...

jovke

27.10.2011, 20:43

JA nisam dobitnik ali reci cu par recenica. Mene kad bi izvukli sigurno ne bih puno sirio pricu oko sebe o dobitku do trenutka dok ne vidim vize u pasosu. To ti je pametna ideja da na poslu nikome nista ne govoris, to je najlakse jednog dana uraditi kad dodje trenutak. Moj predlog svima je da sjednu i razmisle nakon shvatanja da ste izvuceni da li se upustate ili ne u dalju proceduru. Ja bih napravio plan djelovanja koji bi se zasnivao na dva stuba. Jedan stub bi bio rad skupljanju novca a drugi stub na skupljanju informacija odnosno na pripremi terena za dolazak u USA. Sve ostalo je samokaznjavane sirenjem vijesti o dobitku da vas smaraju ljudi koji nemaju iste namjere, isti pogled ili su jednostavno beskorisni za neku pomoc i informacije a objasnjavate im sto idete ili pitate za misljenje. Ti naporni ljudi ne moraju vas da smaraju mogu vase roditelje raznim pricama o vasem odlasku a onda je i to nepotreban teret za vas. Treba energiju usmjeriti na kontakt sa ljudima u USA kako bi se sto bolje startovalo. Sto se tice roditelja ja sam svojima rekao da nema sile koja ce me zaustaviti ako me izvuku i to moraju da prihvate. E sad kako ce oni reagovati pa nema tu neke sredine samo krajnost. Ili ces njima udovoljiti ili ides jer roditelji kako ulaze u godine uglavnom svaciji pa i moji su sebicniji, oni najbolje sve znaju, pricaju price kako ce tu gdje jesu biti bolje da bi njihova djeca uz njih ostala itd. Moji nikad nista nece priznati da su krivi sto nisu otisli negdje prije i nakon raspada SFRJ a imali su priliku da zivimo kao normalna porodica sa nekim normalnim prihodima. Ako me izvuku to se meni nece desiti jer moja djeca ne smiju da placaju ono sto ja i moji roditelji danas placamo ostankom u Bosni. Znam da ce malo tugovati, ali mora se biti realan tu sredine nema. Ili udovoljavas roditeljima ili ideš. Od sjedenja jedni uz druge nema ništa ako nema perspektive za jednog pojedinca i njegovu djecu. Ja sam sve ovo govorio sa distance kao neko nemam sta ostaviti osim tih roditelja jer nemam stalan posao, stan, brata ili sestru i neke druge materijalne stvari. Onaj ko je vezan sa neke druge strane za roditelje u to ne bih ulazio. U svakom slucaju po cijenu da se roditelji naljute ne bih bacio vizu i time prokockao sansu za neku alternativu u zivotu sebi i djeci pa makar zbog roditelja morao stalno dolaziti, ili zivjeti pola-pola na liniji Balkan-USA dok su zivi. Roditelji ce se kad odljutiti a ti ostade zauvjek u ovoj realnosti ako sansu prokockas. Sta mi vrijedi sjedeti uz njih ako nemam djetetu ni pampers od cega kupiti?! Kakvo je to zadovoljstvo u zivotu i normalna porodicni zivot?! Tako mogu i u Somaliji zivjeti sta imam od tog zavicaja i rodne grude?! Ne mastam o nekom silnom materijalizmu ali budimo realni zivimo u 21. vijeku gdje ako nema osnovnog materijalnog zadovoljenja da prezivis od prvog do prvog jednog pojedinca ne interesuje puno nista.
Izvinjavam se ako sam nekog smorio svojim misljenjem. Pozdrav svima.

dejancic

27.10.2011, 20:59

Ja bih napravio plan djelovanja koji bi se zasnivao na dva stuba. Jedan stub bi bio rad skupljanju novca a drugi stub na skupljanju informacija odnosno na pripremi terena za dolazak u USA.

Po meni, sasvim ispravna logika. S' tim sto ne vidim razlog zasto ovaj prvi stub ne bi poceo vec sada da gradis :;D:
Moj slucaj je bio takav da sam umesto posle pet meseci dosao u Ameriku vec dva meseca posle intervjua. Cista racunica kaze da sam uslovno receno izgubio tri plate ranijim dolaskom. To mozda nije neka suma u poredjenju sa americkim standardom, ali bi mi u slucaju da nisam relativno brzo dobio posao svaki dolar, da ne kazem dinar, znacio. Pri tome, da iz bilo kog razloga nisam dobio vizu, ustedjena suma bi itekako mogla pametno da se iskoristi u Srbiji, a samim tim i da opravda ulozeno zrtvovanje i odricanje.

Sve najbolje...

Aura

27.10.2011, 21:08

Ja sam to uradila, za mene, na odlican nacin. Zivjela sam sama i uzi clanovi familije mi nisu bili blizu. Znalo se da cu ici ali niko nije znao kad. Rjesavala sam svoje privatne obaveze kako se blizio datum, ali sam i dalje sutila. Vidjala sam se sa svima i provodila vrijeme, ali na pitanje dokle sam s procedurom, nisam davala konkretne odgovore. Obavila intervju, viza u rukama, spakovala se i u roku deset dana otisla. Sve redom nazvala iz USA :==D: Svi prijatno iznenadjeni, nema plakanja, emocija...lakse podnijeli i oni i ja...fino smo se druzili prije odlaska i zeljela sam da tako i bude. Dovoljno sam imala stresa i obaveza oko procedure plus sve privatne stvari rijesiti da kad odem nemam brige, jos mi je samo falilo da s njima placem svaki dan. Ovako sve ispalo divno i svi srecni i zadovoljni. :1081: Isto bih uradila ponovo. Jednostavno, ne podnosim rastanke na aerodromu i mnogo plakanja, jer sam jako emotivna i to bi me unistilo :grin:

Amra Huric

27.10.2011, 23:03

oskark

28.10.2011, 03:10

E pa mogu i ja datisvoje misljenje na osnovu toga sta bi bilo kad bi bilo, barem za sada. Aplicirao sam prvi put ove godine, iako pratim ovaj forum malo duze, a i celu proceduru. A naravno motivisan kao svi ostali ovde.
U svakom slucaju ne znam kako bi moji reagovali, al nisam ubedjen da ce biti bajno i sjano. znajuci moju mamu, ona bi mi trpala glavu svim i svacim, ne bi li odustao od sve. A moram priznati da ti radi bas cesto kad nesto hoce da bude po njenom. Inace moram da priznam da sam jako povezan sa kevom(verovatno sto sam joj jedini sin :bigkiss: ), tako da verujem da bi njoj to najteze palo. Znam iz iskustva, jer kada sam studirao, maltene svaki dan je zvala telefonom, sto ponekad zna i da nervira, al opet s druge strane prija...sta ces mame :grin:. Al na svu srecu nisam jedini, imam jos tri sestre i jednog brata, a sve ukupno imaju 6 unucica(malih i velikih):obrva: tako da nece ostati sami. Sto se caleta tice, sasvim je druga prica. Nismo nesto u preterano dobrim odnosima, tako da me ne brine nesto posebno njegovo misljenje. A za sestre ne znam, ni moje ni sa njihove strane kakve ce biti reakcije. Znam samo da ce biti jako tesko.
A za drusto se ne brinem. Slazem se sa Jovketom. Ne bih nikom ni rekao dok ne spakujem poslednju krpu u kofer. A to ce biti 2-3 dana pred polazak. Sta god cini nisam imao nikakvu podrsku prijatelja, tako da ne vidim ni sada kakva bi bila razlika. A naravno na poslu kao i svi...nista do zadnjeg dana :belj:.
Do sada sam rekao za prijavu samo jednoj drugarici koja je rekla da mi se divi i da ona nikad ne bi mogla da se snadje, niti bi se prijavila :ohman:.
Toliko od mene :beer:

Lotus

28.10.2011, 11:49

Ja nisam još dobio na lutriji ali kada sam radio na J-1 vizi, moji su se uspaničili da bi mogao ostati tamo. Otac je sjeo na avion i dosao u NY da me malo " vidi". Bio je 2 mjeseca, dosao doma i rekao mami... "nije ni on lud sto oce biti tamo".
Poanta je da ce roditelji uvijek misliti da je ovdje bolje jer smo mi dio njihovih uspjeha, ali ja njima znam cesto reci da im zato nisam kućni ljubimac...

cvale

28.10.2011, 12:33

Svaka ti cast kolega MikiSA što si izvukao ovu temu iz naftalina jer ja je prije nisam vidio. Ja nisam dobitnik lutrije, ali kao i zemljka Jovke dijelim isto mišljenje o zivotu i odlasku.
Ja već polako pripremam teren za porodicu i rodbinu pričom o skorom odlasku(da li u Ameriku ili Kanadu) odnosno o odlasku sa ovih prostora u sto skorije vrijeme. Iz godine u godinu svjedoci smo neviđeno teških uslova življenja na ovim prostorima i raznoraznim lopovlucima ( te treba ti „covjek“ za ovo te za ono). Ja sam svojoj majci i bratu rekao da o svom zivotu odlučujem sam, te kao i u Jovketovom slučaju ne želim da mi dijeca plaćaju danak ostankom u BiH. Mnogo sam se puta pitao da li sam ja normalan lik jer većina oz mog okruženja je mišljen da je ovdje dobro!? Šta crno dobro kad ja uopšte nemam dokolice!!!! Ne mogu na godišnji da odem!!! Zivim ko u getu !!!!
Radim u državnoj insituciji ali i u njima je mobing do bola. Te moras ovo te moras ono te ostani prekovremeno( koje se naravno ne placa) što me još prije tri godine navelo na razmišljanje o odlasku. Ne mislim ja da je u inostranstvu sjajno i bajno i da će biti lako ali upravo da ako ne pokušam mogla dovesti dao krivice što to nisam uradio, pa na kraju krajeva uvijek se mogu vratiti u ovo naše „blagostanje“.

dreamerns

28.10.2011, 17:59

oskark

28.10.2011, 19:16

Koliko se meni cini, ime teme je "Kako vasi roditelji reaguju na vas odlazak", a ne "Sta mislite kako bi vasi roditelji reagovali u slucaju da jednog dana dobijete na lutriji i odete za ameriku". Tema je stvarno dobra i super je da ljudi mogu da podele iskustvo....upravo to..."iskustvo", a ne SBBKBB. Koliko god mislili da poznajete svoju okolinu, totalno je drugacije kada dodje momenat i kazete "ja idem".

U pravu si potpuno sto se toga tice. Ali nisam mislio ni ja ni jos po neko ko je napisao post u ovoj temi, da ce biti problema ako napisemo SBBKBB. Jednostavno sam mislio da podelim misljenje, iako svi isto reaguju na tako nesto, i po mom misljenju nema slucaja do slucaja. Barem ja tako mislim. Al pisuci post, samo sam napisao sta mislim da ce se desiti, a to mogu da zakljucim a i potpisujem da bi bilo tako, jer svako poznaje svoje.

E sad, ja sam polukvalifikovan.:woohoo: Ja sam rekao drugarici da sam se prijavio..i to se racuna, zar ne? :grin:

P.S. Ako je problem, necu vise pisati dok ne budem dobio na lutriji

highvoltage84

29.10.2011, 16:56

Moram i ja da pohvalim temu,zaista je odlična i u mnogome pomaže.
E sad moji roditelji su znali da je meni čitav život bila želja otići sa ovih prostora tj. iz Srbije jer sam nekad živeo u Sloveniji i kad smo se doselili u Srbiju zbog oca koji je bio vojno lice i patriota, ja se nikad nisam privikao niti prihvatio ovo društvo,sredinu i mentalitet,a ni činjenicu da smo troiposoban stan zamenili za prostoriju za vešeraj,da sam čiste ulice zamenio za prljave,da sam jedan prelep grad sa mnoštvo opcija zamenio za selundru poput Leskovca itd. itd. ...i tako se ja prijavim za lutriju,kad ono izvučen sam ja presrećan i kažem većini ljudi,medjutim i sam se plašio i pričao ma dok ne vidim vize u pasošima neću da se smirim.Kada sam i to završio onda je i definitvno sve bilo rešeno i kako smo pričali većini bilo je unaokolo različitih stavova i mišljenja,moji roditelji su se složili i istog momenta bili puno srećni ali i malkice tužni što je ipak normalno,dok sa druge strani ženina majka je toliko kukala i plakala i dan danas želi da nas odgovori i priča kako je ona puno vezana za ćerku i bla bla ali sam joj reko da se odveže i da ona sada ima svoju porodicu i da treba da živi svoj život ako neće ja idem pa makar i sam,i tako jedni su plakali,drugi bili srećni,treći zavidni,sve u svemu za nikog me nije briga kada je u pitanju moj život i bolje sutra mog deteta.
Tako bih savetovao i ostale,život vam je na prvom mestu i ne osvrćite se ni zbog čega kolko god da vam je teško jer i najmanja glupost i greška da ne odete sa ovog prokletog Balkana ima da vas totalno uništi.

Lucky

30.10.2011, 04:04

Nisam se duze oglasavao ali morao sam da primetim da kolega gore naziva Leskovac selendrom a istovremeno se uputio u Franklin, Indiana...za koji je Leskovac velegrad! Kao i za mnoge vece nazovi "gradove" u USA. Nemoj pogresno da me razumes, pretpostavljam da ti zivot tamo nije lak ali budi oprezan sa kvalifikacijama, tj pljuvanjem po svemu sa tih prostora.
Pozdrav!

Bockyman

30.10.2011, 04:49

nisam se duze oglasavao ali morao sam da primetim da kolega gore naziva leskovac selendrom a istovremeno se uputio u franklin, indiana...za koji je leskovac velegrad! Kao i za mnoge vece nazovi "gradove" u usa. Nemoj pogresno da me razumes, pretpostavljam da ti zivot tamo nije lak ali budi oprezan sa kvalifikacijama, tj pljuvanjem po svemu sa tih prostora.
Pozdrav!

да,назива ми родни град селундром! деки, полако... није у лесковцу најгоре!
мени је био проблем како ће мама да прихвати нове околности јер болесна и тата ми је одавно умро, али ме је њена реакција пријатно изненадила! идите где ће вама бити боље, а за мене не брини.
везан сам за сестре и оне за мене али знају шта је боље за нас и имао сам пуну подршку. слично је било и са женине стране а подржала нас је и њена баба која има 90 година!

highvoltage84

30.10.2011, 08:01

Lucky kolega :), ja sam Leskovac nazvao selundrom u poredjenju sa Ljubljanom ako malo bolje zapaziš, gde sam rodjen i nekad živeo,tvrdim i tvrdiću to dok sam živ,jer glupo je uopšte i uporedjivati ta dva grada po svim opcijama i mogućnostima,opet po svim kriterijumima za mene Leskovac nikad neće da bude grad,eto u Leskovcu je nekad postojao košarkaški klub Zdravlje koji nažalost propao zbog kriminalaca i lopova,pa se tako moglo otići ako ništa drugo bar ubiti vreme i odgledati utakmice sa velikanima poput Partizana,Zvezde itd. sada ni to nema,niti bilo kakvog sporta sem FK Sloge i FK Dubočice koji igraju amaterski fudbal i gde,u toku gledanja čuješ milionsku sumu deranja i psovanja koje se izvlače iz naftalina,niti imaš gde da izadješ ni da sedneš...nije to to što je nekad bilo,za posao neću ni da pričam ljudski život i ljudsko biće su izgubili ama SVAKU I TOTALNU VREDNOST,gore od ropstva i zatvora,matletiranje i omaložavanje itd.
mislim zna se sve zašto ponavljati po 100-ti put kad smo "svi" sa ovih prostora,opet Franklin po onome što mi pričaju zetovi i sestre jeste manji grad ali bolje uredjeniji,lepši,čistiji,više poslova gde ti se plaća svaki minut prekovremenog rada(ovde kad bi mu tražio te pare dobio bih momentalni otkaz),okolna jezera itd. opet ja ne idem tamo zbog provoda i daleko od toga da sve to uzimam zdravo za gotovo ali opet verujem da imam mnogo veće šanse da stvorim nešto u životu nego ovde.
Tako da nisam hteo nikog da uvredim i kažem nešto loše samo smatram da je to nažalost realna slika.
Boki zemo :) razumem te potpuno nemoj da se uvrediš,žao mi je zbog tvog gubitka ali to je život čast te gazi čas te mazi,ja imam ujaka koji je prošao dosta sveta,radio svuda i svašta,stvarno pravi pravcati majstor ma što se tiče gradnje,seče šuma,popravki i svega ostalog, mogo je da ostane,živi i radi u Sloveniji pošto su tamo bili kao izbeglice itd ali je ostao da čuva majku(a znam još slučaja),i kad su se vratili u Bosnu,pošto je moja majka od tuda,nakon nekog vremena je umrla dobio je kuću što su mu pripisali i to jeee,sad nema ni ćorav dinar,posla ama baš bukvalno nikakvog,i evo dok ti pišem ježim se,a najstarija ćerka(meni sestra) treba da mu na kraj godine krene u srednju i znaš šta joj oni kažu :((( para se nema kako ti misliš da ideš,čuvaćeš krave radićeš poljoprivredu i to ti je,a oni su jedno mesto blizu Doboja pa tu treba da se plaća put,stvari za školu itd. :((( zato sam i napisao gore,ma koliko god da je teško ljudi shvatite imate jedan život i proživite ga,grabite na sve strane da stvorite sebi boljitak jer to drugi umesto vas sigurno neće,a život ne čeka......

breee ubiće vas romantika :)

dreamerns

30.10.2011, 22:31

opet Franklin po onome što mi pričaju zetovi i sestre jeste manji grad ali bolje uredjeniji,lepši,čistiji,više poslova gde ti se plaća svaki minut prekovremenog rada(ovde kad bi mu tražio te pare dobio bih momentalni otkaz),okolna jezera itd. opet ja ne idem tamo zbog provoda i daleko od toga da sve to uzimam zdravo za gotovo ali opet verujem da imam mnogo veće šanse da stvorim nešto u životu nego ovde.

Placa ti se minut prekovremenog rada bilo gde u Americi, ne samo u Franklin, Indiana. Ne znam kako da ti kazem, ali ako ti Ljubljana nedostaje, tesko ce te mestasce od 20k stanovnika u sred Indijane zadovoljiti. Sto je Lucky rekao, Leskovac je velegrad za to. Takodje, Indijana bas i nije neka prosperitetna zemlja (osim ako se ne bavis poljoprivredom). Ako vec mozes da biras, ja bih malko vise proucio stvari i pogledao druge opcije koje ti se nude. Jednom kada sletis i kada se lociras, nije uopste lako (ni jeftino) seliti se kasnije.

wrath:of:the:lich:king

31.10.2011, 05:35

Moje iskustvo:

neki cetvrtak u septembru, 2008: stigla decku koverta (druga), razgovarali, dogovorili se da probamo
petak iste nedelje: rekla mami i tati... ljudi u soku, ali nas podrzali *iako je to znacilo da napustimo fakultete na kojima smo pri kraju (neko blize neko malo dalje :D)
ponedeljak, dva dana kasnije: zvali ambasadu, ubacili mene u proceduru
utorak: zakazali vencanje
sreda: kupili prstenje
cetvrtak, sept 2008: vencali se :D
6 meseci kasnije: krenuli put Amerike.

Podrska roditelja znaci neopisivo... da su samo rekli nesto tipa mislimo da ne treba da ides, ja verovatno ni ne bih. Ali da je tesko, tesko je.. bila sam dva puta za dve i po godine, i svaki put je isto. Mada shvatis kako se zivot tvojih roditelja nastavio i bez tebe i kako ti vise dom nije tamo gde je nekad bio.. cudan osecaj. Valjda kad osetis kako je biti sam svoj covek : )

Bockyman

31.10.2011, 07:49

moje iskustvo:

Neki cetvrtak u septembru, 2008: Stigla decku koverta (druga), razgovarali, dogovorili se da probamo
petak iste nedelje: Rekla mami i tati... Ljudi u soku, ali nas podrzali *iako je to znacilo da napustimo fakultete na kojima smo pri kraju (neko blize neko malo dalje :d)
ponedeljak, dva dana kasnije: Zvali ambasadu, ubacili mene u proceduru
utorak: Zakazali vencanje
sreda: Kupili prstenje
cetvrtak, sept 2008: Vencali se :d
6 meseci kasnije: Krenuli put amerike.

Podrska roditelja znaci neopisivo... Da su samo rekli nesto tipa mislimo da ne treba da ides, ja verovatno ni ne bih. Ali da je tesko, tesko je.. Bila sam dva puta za dve i po godine, i svaki put je isto. Mada shvatis kako se zivot tvojih roditelja nastavio i bez tebe i kako ti vise dom nije tamo gde je nekad bio.. Cudan osecaj. Valjda kad osetis kako je biti sam svoj covek : )

мој коментар је: само једно место на свету се зове дом!
прекратко сам у америци али мислим да по овом питању никада нећу да променим мишљење, таман милионе стекао у америци. сви смо другачији, сви мислимо и осећамо другачије, а можда је мој став такав јер сам (вероватно) више од пола живота провео у србији. скренух са теме...

Charlie

31.10.2011, 17:34

@oskark makar ćeš imati s čim da uporediš prave reakcije i one na koje si mislio da će biti.

Sve u svemu. Ja tek treba da apliciram, ali sam imao priliku da idem u Ameriku na razmenu učenika (4. godina srednje). Čitam ove vaše postove i suzi mi oko (samo jedno)... Tačno se sećam cele porodice i uže i šire kako su me pratili na aerodromu, a pritom me je baka (koja više nije s nama) molila da ne idem ( sva sreća vratio sam se na vreme). U svakom slučaju da bi preživeli to iskustvo morate dosta da vežbate, da ne bi cmizdreli u avionu :)

highvoltage84

31.10.2011, 18:18

Placa ti se minut prekovremenog rada bilo gde u Americi, ne samo u Franklin, Indiana. Ne znam kako da ti kazem, ali ako ti Ljubljana nedostaje, tesko ce te mestasce od 20k stanovnika u sred Indijane zadovoljiti. Sto je Lucky rekao, Leskovac je velegrad za to. Takodje, Indijana bas i nije neka prosperitetna zemlja (osim ako se ne bavis poljoprivredom). Ako vec mozes da biras, ja bih malko vise proucio stvari i pogledao druge opcije koje ti se nude. Jednom kada sletis i kada se lociras, nije uopste lako (ni jeftino) seliti se kasnije.

Znam i podrazumeva se da je svuda tako ne samo u Franklinu,drugih opcija nemam i ovo mi je jedna jedina a za dalje videćemo,a i ako je malo mesto, Indianapolis je barem vrlo blizu...

dreadnot

31.10.2011, 19:44

Dobra tema, nek si je izvukao... i to je nesto sa cime se treba suociti.
Nasi roditelji su bili spremni da nam pruze podrsku i da nas ohrabre u nameri da odletimo u novi zivot, sa solidnom dozom zabrinutosti kako cemo i sta nas tamo ceka. To je bio gornji sloj... Ispod toga je bila ogromna nada da ipak necemo otici. Pokusavali su da je prikriju do poslednjeg dana, cak mi se cini da su bili gotovo potpuno ubedjeni da cemo u nekom trenutku odustati. Narocito je bilo tesko mojoj tasti jer je pre toga provela dosta vremena sa nasim klinjom, navikla se na unuka i on joj neopisivo nedostaje. Ipak, roditeljska zelja da deci bude bolje je prevagnula, srecom pa se cesto cujemo i gledamo preko skajpa, tako da se sve nekako lakse podnosi.

dreamerns

31.10.2011, 22:27

мој коментар је: само једно место на свету се зове дом!
прекратко сам у америци али мислим да по овом питању никада нећу да променим мишљење, таман милионе стекао у америци. сви смо другачији, сви мислимо и осећамо другачије, а можда је мој став такав јер сам (вероватно) више од пола живота провео у србији. скренух са теме...

Meni je otac uvek govorio "Domovina je tamo gde ti je lepo" :-)
I sam si rekao da si prekratko u americi....i ja sam tako razmisljao u pocetku, danas razmisljam drugacije. No, svi smo drugaciji i imamo drugacija iskustva, zelje i sl.

mikiSA

01.11.2011, 18:39

Meni je otac uvek govorio "Domovina je tamo gde ti je lepo" :-)
I sam si rekao da si prekratko u americi....i ja sam tako razmisljao u pocetku, danas razmisljam drugacije. No, svi smo drugaciji i imamo drugacija iskustva, zelje i sl.

Slazem se s tobom dreamerns, iz vise razloga: ja sam kao student zivjela u Pgh malo, navikla se i dan danas razmisljam i o Pgh kao o mojoj kuci, jednostavno mi je prirastao srcu.
SA je gdje sam odrasla, ali da budem iskrena nije to to, meni ovdje menatalitet ljudi ne odgovara, uvijek nesto ostavi,sutra cemo... Ne meni u Bosni nije lijepo, pogotovo zadnjih godina, ovdje moj posao nije cijenjen, na to se gleda sa nipodastavanjem, nazalost.
Bosna nije meni dala nista, dok sam u US magisterij koji bi me kostao $55000 skoro pa dzaba dobila (placala sam samo neke fees, total $3000). Vratim se u Bosnu, da pomognem toj grani (kojoj je pomoc zaista potrebna) ovdje hoce da nostrifikujem diplomu za 1000 KM, a ne garantuju mi da ce mi biti nostrifikovana!!:wtf:
Srecom dobih ovu DV, pa imam sansu da odem gdje cu biti cijenjena i ja kao osoba, i kao radnik... uh ovo je bilo off topic, ali povuce me ono domovina od bockymana, .....:==D:

TheRealRocknRolla

03.11.2011, 23:14

Slazem se s tobom dreamerns, iz vise razloga: ja sam kao student zivjela u Pgh malo, navikla se i dan danas razmisljam i o Pgh kao o mojoj kuci, jednostavno mi je prirastao srcu.
SA je gdje sam odrasla, ali da budem iskrena nije to to, meni ovdje menatalitet ljudi ne odgovara, uvijek nesto ostavi,sutra cemo... Ne meni u Bosni nije lijepo, pogotovo zadnjih godina, ovdje moj posao nije cijenjen, na to se gleda sa nipodastavanjem, nazalost.
Bosna nije meni dala nista, dok sam u US magisterij koji bi me kostao $55000 skoro pa dzaba dobila (placala sam samo neke fees, total $3000). Vratim se u Bosnu, da pomognem toj grani (kojoj je pomoc zaista potrebna) ovdje hoce da nostrifikujem diplomu za 1000 KM, a ne garantuju mi da ce mi biti nostrifikovana!!:wtf:
Srecom dobih ovu DV, pa imam sansu da odem gdje cu biti cijenjena i ja kao osoba, i kao radnik... uh ovo je bilo off topic, ali povuce me ono domovina od bockymana, .....:==D:

miki SA OZENI me :bravo:

Sta jos da napisem da popunim 50 karaktera,znacu kad dobijem odgovor....

mikiSA

04.11.2011, 17:32

Ma bi ja TheRealRocknRolla, ali mislim da mi se momku bas i nece svidjeti to... :blink:

miki SA OZENI me :bravo:

Sta jos da napisem da popunim 50 karaktera,znacu kad dobijem odgovor....

vuxanne

05.11.2011, 03:12

Znam i podrazumeva se da je svuda tako ne samo u Franklinu,drugih opcija nemam i ovo mi je jedna jedina a za dalje videćemo,a i ako je malo mesto, Indianapolis je barem vrlo blizu...

Ako je cilj ziveti u metropoli, selidba u BG bi bila resenje. Al ne bezimo mi iz Srbije zbog nedostatka druzenja i kulturnih zibivanja obicno vec radi nestasice para. Za mesto u kome ja zivim Frenklin Indijana je velegrad.:drool: Ali opet sve je pitanje sta je kome prioritet.

TheRealRocknRolla

05.11.2011, 21:48

Ma bi ja TheRealRocknRolla, ali mislim da mi se momku bas i nece svidjeti to... :blink:

Rekoh i Ja da napisem sto god da ne zabajati. :==D:

highvoltage84

06.11.2011, 15:01

Ako je cilj ziveti u metropoli, selidba u BG bi bila resenje. Al ne bezimo mi iz Srbije zbog nedostatka druzenja i kulturnih zibivanja obicno vec radi nestasice para. Za mesto u kome ja zivim Frenklin Indijana je velegrad.:drool: Ali opet sve je pitanje sta je kome prioritet.

U Bg tek ne bi živeo i nije u pitanju metropola već ko što si sam reko,uslovi za bolji život a i još neke stvari pored toga, već sam u nekom postu pisao o tome,ali ovo bezzakonje,omaložavanje,vredjanje i laganje itd. itd. ima samo još po nekim afričkim plemenima koji žive negde zavučeni u prašumama.

dreamerns

07.11.2011, 18:25

Ja u BG ne bih ziveo u zivotu. Nisam ga voleo ni kada sam ziveo u Srbiji, ne volim ga ni sada. Glupavo je porediti prezentaciju Srbije sa ostatkom sveta (tipa BG je Chicago, LA, NYC, a Franklin IN je Leskovac). I ja sam tako razmisljao dok sam bio u Srbiji, ali realnost je drugacija. Coveku koji dodje ovde je daleko lakse da se prilagodi u nekom od vecih gradova, nego u selendri. Pri tom, ovde grad moze imati pola miliona stanovnika i da pri tom mu je centar grada 2 ulice....koje su vikendom uglavnom prazne....i to je to. Sve ostalo je industrijska zona, stambeni prostor i trzni centri. Takodje, nije svejedno da li je veci grad u ovoj ili onoj drzavi....mentalitet je veoma razlicit. Covek sto je stariji sve je vise ustaljen da zivi odredjenim stilom zivota. Te navike je jako tesko promeniti i sto ovde ode u razlicitije od onog sto je navikao, teze ce se prilagoditi. Otud nekome ovde super lepo, a neko prica kako se nikada nece prilagoditi ovde. Sada sam malko odlutao od ove teme....ali mozda bi ovo trebalo biti nova tema. Znam kako sam razmisljao kada sam dolazio u USA i tako mnogi razmisljaju, ali Amerika je skroz drugacija od Evrope.....mali gradovi ovde nisu isto sto i mali gradovi u Evropi.

Lucky

08.11.2011, 18:34

Sada sam malko odlutao od ove teme....ali mozda bi ovo trebalo biti nova tema.

Ako si raspolozen da je zapocnes ja bi dodao neki svoj komentar takodje.

vuxanne

08.11.2011, 22:14

Ako si raspolozen da je zapocnes ja bi dodao neki svoj komentar takodje.

Moze nova tema: Culture Shock - U.S.A. :;D:

Ja sam dosla u grad koji je iste velicine kao i grad u kome sam odrasla, ali su jako jako razliciti. Koliko vidim iz iskustva svih Evropljana u S.A.D. retko ko moze da se pohvali bogatim drustveno-kulturnim zivotom, i svima je prelazak na zivot u automobilu, nedostatak cesto malih prodavnica na 10 min od kuce i sl. prvi utisak za pocetak zivota u SAD.

Samo da napomenem, ja jos uvek nemam zelenu kartu tako da nisam bas u situaciji da biram bilo gde da zivim ovde tako da je moje prilagodjavanje uslovljeno sticajem okolnosti. Opet vi imate mnogo vise sanse da se selite unutar SAD jednom kad dodjete.