View Full Version : E sad malo psihologije...
Imigracija je proces koji je veoma cesto povezan sa osecajima gubitka. Ovaj osecaj se javlja podjednako kod raseljenih i izbeglih lica, i onih koji svojevoljno odluce da napuste zemlju u kojoj su rodjeni kako bi istrazili nove mogucnosti. Nakon dolaska u novu zemlju, mnogi imigranti shvate koliko im nedostaje njihov raniji nacin zivota – nedostaje im porodica i prijatelji, tradicija i poznato okruzenje na koje su navikli.
Ovi osecaji gubitka su cesto otpraceni frustracijom i razocaranjem u nove okolnosti sa kojima se imigranti susrecu. Mnogi se susrecu sa predrasudama i diskriminacijom. Neki shvate da njihovo obrazovanje steceno u drugoj zemlji nije priznato u novoj. Drugi opet ne mogu da se socijalno uklope u novo okruzenje.
Suoceni sa ovim osecajem gubitka, mnogi imigranti se suocavaju i sa procesom zaljenja i pokajanja. Ovaj process ima 5 nivoa: denial, anger, bargaining, depression i acceptance – poznatiji u psihologiji kao grief cycle.
U toku prve faze – denial (odbijanje) – osobe nisu sposobne da private realnost svog gubitka. Minimiziranjem gubitka se izbegavaju osecaji i razmisljanja povezanih sa situacijom. Rezultat ovoga je da se osobe osecaju detached (izolovani) od svoje okoline i bezosecajno. Ove osobe spavaju duze, postaju opsednute sa mislima koje nisu povezane sa osecajem gubitka i ponasaju se neuroticno.
U toku druge faze – anger (bes) – osobe dobijaju osecaj agresivnosti i antipatije, koji mogu podjednako biti upuceni prema sebi ili drugima. Osobe dozivljavaju nove okolnosti kao nepravedne i cesto postavljaju pitanja “Zasto ja” i “Cime sam ja ovo zasluzio/la”. Takodje se desavaju i iznenadne eksplozije besa u situacijama koje nemaju nikakve veze sa situacijom u kojoj se ove osobe nalaze.
U toku trece faze – bargaining (dogovaranje) – osobe pregovaraju sa sobom ili visom silom u pokusaju da sprece osecaj gubitka. Naprimer, mogu obecati sebi da vise nikad nece biti ljuti samo ako se ova situacija promeni (ako Bog da etc). Tipicno ovaj nivo se brzo prevazidje, zato sto osobe vrlo brzo shvate da ovaj postupak uopste ne pomaze u resavanju problema.
U toku cetvrte faze – depression (depresija) – osobe dozivljavaju neverovatan osecaj bespomocnosti, nepostojanja bilo kakve nade i tuge. Cesto placu, sazaljevaju sebe i vrlo cesto imaju samoubilacke misli. Neke osobe dozivljavaju kontinuiranu letargiju i slabost, nemogucnost koncentracije, gubitak apetita i nesanice.
U toku pete faze – acceptance (prihvatanje) – osobe najzad private promenjene okolnosti. Konstatuju svoje gubitke i postaju sposobni da private i istrazuju nove mogucnosti. Njihova ocekivanja se menjaju. Povrate kontrolu nad svojim zivotima i dobijaju nadu u buducnost.
Ova podela na pet faza koje cine ovaj grief cycle je veoma korisna u pokusaju da se analizira reagovanje imigranata na osecaj gubitka. Ali je bitno da nemaju sve osobe isti raspored ovih nivoa, odnosno ne desavaju se po istom redosledu. Neke osobe mogu da preskoce neku od faza a neke osobe mogu po nekoliko puta da dozive istu fazu.
Upoznatost sa ovim simptomima – fazama mogu pomoci imigrantima u njihovom prilagodjavanju i dati im novu zivotnu perspektivu – perspektivu koja im moze dati dodatnu snagu i obogacuje njihovo iskustvo.
Intercepts from Sunaina Assanand, completed her Ph.D. in cross-cultural psychology at the University of British Columbia and currently works as a private consultant
P.S. Ja se izvinjavam, nisam imala dovoljno vremena za prilagodjavanje prevoda, mozda neke recenice zvuce cudno po konstrukciji ali se nadam da je dovoljno dobro prevedeno kako bi analiza bila razumljiva.
NEKI LJUDI SU JAKO DRSKI NA OVOM FORUMU!!!!
KOLIKO SAM SHVATILA TAJ FORUM POSTOJI DA BI POMOGAO LJUDIMA DJELECI ISKUSTVA....A NE SE HVALISAT NA SVA USTA JA SAM AMER,JA SAM OVO...JA SAM ONO,PRAVIT SE PAMETAN I UZDIZAT SEBE PONIZAVAJUCI OSTALE...JER NEMAJU SVI VREMENA PROCITAT SVE POSTOVE I PRATIT SVE TEME NA SPOMENUTOM FORUMU...JA SAM PITALA IZ RAZLOGA JER NE STIGNEM SVE PRELISTAT UZ DVOJE MALE DJECE..PA SAM SI HTJELA USTEDIT VRIME POSTAVLJAJUCI KONKRETNO PITANJE STA ME ZANIMA,KOLIKO JA ZNAM ZA TAKVE STVARI I POSTOJE FORUMI!!!!!!
A TEBE ZANA AKO TAKVE STVARI NERVIRAJU NEMOJ ODGOVARAT NA TAKVA PITANJA PA SMO PROBLEM RIJESILI....PRIMJETILA SAM DA SI JEDINA DRSKA OSOBA NA OVOM FORUMU,TO STO SI VEC ODAVNO DRZAVLJANKA AMERIKE NEDAJE TI NIKAKVO PRAVO DA OMALOVAZAVAS LJUDE KOJI POKUSAVAJU NESTO NAPRAVIT OD ZIVOTA!!E DA AKO NEKI LJUDI NEMAJU ZAVRSENE KOJEKAKVE SKOLE TO NE ZNACI DA SU MANJE VRIJEDNI ILI GLUPLJI OD TEBE !!!!
A UZ TO TI SI SE I NASLA PODSJECAT LJUDE O PRAVILIMA PONASANJA NA FORUMU MA :bravo: BAS SI ADEKVATNA OSOBA ZA TO SVAKA TI CAST!!!!
COMENT BY ZANA:
Ako nekome jos uvek nije jasno neka procita ponovo instrukcije na zvanicnom sajtu lutrije i ovu temu od prve do poslednje strane (po izboru i ostale teme). Ako i dalje nije jasno, treba da se procita ponovo ali sporije. Ako ni nakon toga nije jasno - teska posla od snalazenja i sa imigracijom i u Americi. Gubljenje vremena zaista. Sorry - zivot ponekad nije fer, a u ovim ujedinjenim drzavama je prilicno surovo ako elementarne stvari ne razumes.
dreamerns
02.02.2011, 05:48
NEKI LJUDI SU JAKO DRSKI NA OVOM FORUMU!!!!
KOLIKO SAM SHVATILA TAJ FORUM POSTOJI DA BI POMOGAO LJUDIMA DJELECI ISKUSTVA....A NE SE HVALISAT NA SVA USTA JA SAM AMER,JA SAM OVO...JA SAM ONO,PRAVIT SE PAMETAN I UZDIZAT SEBE PONIZAVAJUCI OSTALE...JER NEMAJU SVI VREMENA PROCITAT SVE POSTOVE I PRATIT SVE TEME NA SPOMENUTOM FORUMU...JA SAM PITALA IZ RAZLOGA JER NE STIGNEM SVE PRELISTAT UZ DVOJE MALE DJECE..PA SAM SI HTJELA USTEDIT VRIME POSTAVLJAJUCI KONKRETNO PITANJE STA ME ZANIMA,KOLIKO JA ZNAM ZA TAKVE STVARI I POSTOJE FORUMI!!!!!!
A TEBE ZANA AKO TAKVE STVARI NERVIRAJU NEMOJ ODGOVARAT NA TAKVA PITANJA PA SMO PROBLEM RIJESILI....PRIMJETILA SAM DA SI JEDINA DRSKA OSOBA NA OVOM FORUMU,TO STO SI VEC ODAVNO DRZAVLJANKA AMERIKE NEDAJE TI NIKAKVO PRAVO DA OMALOVAZAVAS LJUDE KOJI POKUSAVAJU NESTO NAPRAVIT OD ZIVOTA!!E DA AKO NEKI LJUDI NEMAJU ZAVRSENE KOJEKAKVE SKOLE TO NE ZNACI DA SU MANJE VRIJEDNI ILI GLUPLJI OD TEBE !!!!
A UZ TO TI SI SE I NASLA PODSJECAT LJUDE O PRAVILIMA PONASANJA NA FORUMU MA :bravo: BAS SI ADEKVATNA OSOBA ZA TO SVAKA TI CAST!!!!
Ti si izgleda potpuno pogresno shvatila smisao foruma, pogotovo ako nisi procitala pravilnik. Kao prvo, pisati velikim slovima citavu poruku je krajnje nekulturno, jer nekome deluje kao da vices. Ljudi koji su na ovom forumu su tu da pomognu jedni drugima. Upravo ljudi koji su duze vreme u Americi (kao Zana) i koji su prosli celu proceduru imigracije daju i najkorisnije informacije. Ti ljudi koriste svoje slobodno vreme kako bi pomogli drugima. Oni nisu placeni za to, niti im je to posao. Ono sto se ocekuje od ljudi koji dodju na forum je da pogledaju prvo da li je o toj temi raspravljano i da li ima vec odgovor. Zasto mislis da je tvoje vreme cenjenije od necijeg drugog? Zasto mislis da bi ljudi ovde trebalo 500x jednu te istu stvar da ponavljaju, jer nekog mrzi da cita? Mrzi te da procitas teme, a onda dajes zakljucke da li je neka osoba drska ili ne. Stvarno nemam reci.
NEKI LJUDI SU JAKO DRSKI NA OVOM FORUMU!!!!
KOLIKO SAM SHVATILA TAJ FORUM POSTOJI DA BI POMOGAO LJUDIMA DJELECI ISKUSTVA....A NE SE HVALISAT NA SVA USTA JA SAM AMER,JA SAM OVO...JA SAM ONO,PRAVIT SE PAMETAN I UZDIZAT SEBE PONIZAVAJUCI OSTALE...JER NEMAJU SVI VREMENA PROCITAT SVE POSTOVE I PRATIT SVE TEME NA SPOMENUTOM FORUMU...JA SAM PITALA IZ RAZLOGA JER NE STIGNEM SVE PRELISTAT UZ DVOJE MALE DJECE..PA SAM SI HTJELA USTEDIT VRIME POSTAVLJAJUCI KONKRETNO PITANJE STA ME ZANIMA,KOLIKO JA ZNAM ZA TAKVE STVARI I POSTOJE FORUMI!!!!!!
A TEBE ZANA AKO TAKVE STVARI NERVIRAJU NEMOJ ODGOVARAT NA TAKVA PITANJA PA SMO PROBLEM RIJESILI....PRIMJETILA SAM DA SI JEDINA DRSKA OSOBA NA OVOM FORUMU,TO STO SI VEC ODAVNO DRZAVLJANKA AMERIKE NEDAJE TI NIKAKVO PRAVO DA OMALOVAZAVAS LJUDE KOJI POKUSAVAJU NESTO NAPRAVIT OD ZIVOTA!!E DA AKO NEKI LJUDI NEMAJU ZAVRSENE KOJEKAKVE SKOLE TO NE ZNACI DA SU MANJE VRIJEDNI ILI GLUPLJI OD TEBE !!!!
A UZ TO TI SI SE I NASLA PODSJECAT LJUDE O PRAVILIMA PONASANJA NA FORUMU MA :bravo: BAS SI ADEKVATNA OSOBA ZA TO SVAKA TI CAST!!!!
COMENT BY ZANA:
Ako nekome jos uvek nije jasno neka procita ponovo instrukcije na zvanicnom sajtu lutrije i ovu temu od prve do poslednje strane (po izboru i ostale teme). Ako i dalje nije jasno, treba da se procita ponovo ali sporije. Ako ni nakon toga nije jasno - teska posla od snalazenja i sa imigracijom i u Americi. Gubljenje vremena zaista. Sorry - zivot ponekad nije fer, a u ovim ujedinjenim drzavama je prilicno surovo ako elementarne stvari ne razumes.
Htedoh da zapitam zasto nezadovoljstvo zbog druge teme tj. odgovora koji ti se ne dopadaju postujes ovde, a onda kad sam malo razmislila shvatih da si (ne)namerno mozda postovala bas gde treba...
Meni je zao sto si toliko potresena cinjenicom da sam drzavljanin USA. Nadam se da si to zakljucila iz mojih postova, sto bi znacilo da si ipak nasla "malo" vremena da procitas ponesto na forumu. Ili nisi valjda to zakljucila na osnovu onog "Pravi Amer" ispod mog imena?!
Zao mi je i sto te USA ne postuje kao druge, obrazovanije ljude - pretpostavljam da nije prijatno. Ne znam zasto sam ja kriva sto USA ne zeli ljude koji nemaju bar srednju skolu i sto ne razumeju da ti "samo pokusavas da nesto napravis od svog zivota". Mozes da postavljas pitanje oko radnog iskustva i skolovanja hiljadu puta i odgovor ce biti isti - Amerika te nece, dakle njima se zali a ne meni. Slobodno pozovi Ambasadu i uputi protest, to i dalje nema nikakve veze sa mnom. To sto su u jednom trenutku na Balkanu vladale logike "sta ce ti skola, kad vidis da nista ne vredi", "vataj zanat, tu su pare" i "bitno je koga znas, a ne sta znas" i sto su mnogi ljudi resili da im diplome ne trebaju - nema veze sa Amerikom, a takodje ni sa mnom. Svaka odluka ima svoje posledice.
Posto si me vec citirala (pod "coMent"): opet da ti i ovde kazem da je suludo da selektivno citiras - na "onoj" temi si izbacila deo koji ti se ne dopada, a ovde si izbacila deo koji lepo sve objasnjava sta su potrebni uslovi. Sta je poenta toga?
Ako imas nesto pametno u vezi sa ovom temom (Psihologija kao nauka, prvi post je prevod delova naucnog rada a ne "pametovanje" forumasa) - molim te nastavi (malim slovima), ako ne - molim te ostavi me na miru. Nisam ti ja kriva sto ti ne ispunjavas uslove za lutriju - muka mi je vise od indijanskih pitanja "kad je prijava za lutriju", "koja mi skola treba", "kad mogu da saznam rezultate" jer je zbog takvih pitanja pola "starijih" clanova prestalo da posecuje ovaj forum. Dosadno ljudima vise da citaju jedno te isto i da po milion puta odgovaraju na ista pitanja. Umesto toga trebalo bi daleko vise da se bavimo pojedinacnim iskustvima i nekim novim stvarima.
Ako imas jos ponesto da kazes, zapocni novu temu. "Ignore User" opcija postoji na ovom forumu (Kontrolna tabla) sva sreca te mozes da izbegnes svu moju "drskost" na ovom sajtu.
Za one koji ovo citaju, referenca za ovakvu reakciju clana foruma Sabby je moje obrazlozenje (po milioniti put i od mene i od drugih clanova foruma) na ovoj temi (http://www.zelenalutrija.com/forum/showthread.php?t=56&page=3).
Imigracija je proces koji je veoma cesto povezan sa osecajima gubitka. Ovaj osecaj se javlja podjednako kod raseljenih i izbeglih lica, i onih koji svojevoljno odluce da napuste zemlju u kojoj su rodjeni kako bi istrazili nove mogucnosti. Nakon dolaska u novu zemlju, mnogi imigranti shvate koliko im nedostaje njihov raniji nacin zivota – nedostaje im porodica i prijatelji, tradicija i poznato okruzenje na koje su navikli.
Ovi osecaji gubitka su cesto otpraceni frustracijom i razocaranjem u nove okolnosti sa kojima se imigranti susrecu. Mnogi se susrecu sa predrasudama i diskriminacijom. Neki shvate da njihovo obrazovanje steceno u drugoj zemlji nije priznato u novoj. Drugi opet ne mogu da se socijalno uklope u novo okruzenje.
Suoceni sa ovim osecajem gubitka, mnogi imigranti se suocavaju i sa procesom zaljenja i pokajanja. Ovaj process ima 5 nivoa: denial, anger, bargaining, depression i acceptance – poznatiji u psihologiji kao grief cycle.
U toku prve faze – denial (odbijanje) – osobe nisu sposobne da private realnost svog gubitka. Minimiziranjem gubitka se izbegavaju osecaji i razmisljanja povezanih sa situacijom. Rezultat ovoga je da se osobe osecaju detached (izolovani) od svoje okoline i bezosecajno. Ove osobe spavaju duze, postaju opsednute sa mislima koje nisu povezane sa osecajem gubitka i ponasaju se neuroticno.
U toku druge faze – anger (bes) – osobe dobijaju osecaj agresivnosti i antipatije, koji mogu podjednako biti upuceni prema sebi ili drugima. Osobe dozivljavaju nove okolnosti kao nepravedne i cesto postavljaju pitanja “Zasto ja” i “Cime sam ja ovo zasluzio/la”. Takodje se desavaju i iznenadne eksplozije besa u situacijama koje nemaju nikakve veze sa situacijom u kojoj se ove osobe nalaze.
U toku trece faze – bargaining (dogovaranje) – osobe pregovaraju sa sobom ili visom silom u pokusaju da sprece osecaj gubitka. Naprimer, mogu obecati sebi da vise nikad nece biti ljuti samo ako se ova situacija promeni (ako Bog da etc). Tipicno ovaj nivo se brzo prevazidje, zato sto osobe vrlo brzo shvate da ovaj postupak uopste ne pomaze u resavanju problema.
U toku cetvrte faze – depression (depresija) – osobe dozivljavaju neverovatan osecaj bespomocnosti, nepostojanja bilo kakve nade i tuge. Cesto placu, sazaljevaju sebe i vrlo cesto imaju samoubilacke misli. Neke osobe dozivljavaju kontinuiranu letargiju i slabost, nemogucnost koncentracije, gubitak apetita i nesanice.
U toku pete faze – acceptance (prihvatanje) – osobe najzad private promenjene okolnosti. Konstatuju svoje gubitke i postaju sposobni da private i istrazuju nove mogucnosti. Njihova ocekivanja se menjaju. Povrate kontrolu nad svojim zivotima i dobijaju nadu u buducnost.
Ova podela na pet faza koje cine ovaj grief cycle je veoma korisna u pokusaju da se analizira reagovanje imigranata na osecaj gubitka. Ali je bitno da nemaju sve osobe isti raspored ovih nivoa, odnosno ne desavaju se po istom redosledu. Neke osobe mogu da preskoce neku od faza a neke osobe mogu po nekoliko puta da dozive istu fazu.
Upoznatost sa ovim simptomima – fazama mogu pomoci imigrantima u njihovom prilagodjavanju i dati im novu zivotnu perspektivu – perspektivu koja im moze dati dodatnu snagu i obogacuje njihovo iskustvo.
Intercepts from Sunaina Assanand, completed her Ph.D. in cross-cultural psychology at the University of British Columbia and currently works as a private consultant
P.S. Ja se izvinjavam, nisam imala dovoljno vremena za prilagodjavanje prevoda, mozda neke recenice zvuce cudno po konstrukciji ali se nadam da je dovoljno dobro prevedeno kako bi analiza bila razumljiva.
Ova tema nikada nije zazivela, a mislim da je korisna.
Dete jedne moje dalje poznanice je prosle skolske godine islo u Ameriku na jednu skolsku godinu u srednju skolu, preko nekog programa (ne bih znala reci koji je to program). Vodic celog programa im je sve ove faze koje si ti Zana navela slicno tako ispricao, manje, vise. Elem, on je i deci i roditeljima pojasnio i po mesecima kako ide koja faza. Oni odu u septembru ili oktobru i mislim da je krajnja faza prihvatanja kada su deca zaista zadovoljna sto su tamo negde od aprila ili cak maja. Deca su inace smestena u americke porodice i zive isto kao i oni.
Mene zanima, da li svi moramo da prodjemo te faze nezadovoljstva? Nekako mi se cini sa ove tacke gledista da nema sanse da budem depresivna, besna, nezadovoljna i sl, ali ko zna..
Mi smo u Americi vec pune 3 godine,ovo nam je cetvrta. Kad smo mi dosli moji roditelji i sestra su vec bili ovde, i ja sam mislila da ja necu imati problema da se priviknem, i da ako nekoga uhvati depresija to ce biti moj suprug. Ali eto posle samo nekoliko nedelja u USA ,ja pocnem da se osecam bas kao sto je Zana opisala. Toliko me uhvatila kriza pa sam suprugu vikala,ja nemogu vise,pokupicu kufere i nazad kuci.Ali lako polako,krenemo na redovni poso, i pocnem svaki put kad mi je tesko da podsetim sebe kakav mi je bio zivot tamo kod kuce,i sto vise bi pravila sporedbu, USA bi pobedila. Jedino nam nedostaju dragi ljudi kod kuce, ali sad uz pomoc tehnologije u kontaktu smo sa svima celo vreme.
Sigurna sam da ce svi proci niz tezak period kad stignu ovde, bez obzira koliko su psihicki spremni, ali je moj savet da uvek podsetite sebe,koliko vam je tamo bilo tesko,kad niste imali dovoljno para za racune,ili kad kazete detetu da nemate para da mu kupite igracku ili sladoled i niz drugih stvari koje znam da vecinu nas i donese ovde u USA, i odma cete se osecati bolje
Mene zanima, da li svi moramo da prodjemo te faze nezadovoljstva? Nekako mi se cini sa ove tacke gledista da nema sanse da budem depresivna, besna, nezadovoljna i sl, ali ko zna..
U principu svako prolazi kroz ove faze. Naravno, svi smo razliciti, nekoga ovo stigne pre, nekog kasnije. Cesto se faze preplicu, a kod pojedinih individua redosled moze da bude "istumban". I naravno, svaka faza moze da traje krace ili duze, opet zavisi od individue do individue.
Dakle, mora se sve to proci ovako ili onako..
Jedan moj drugar je par godina ziveo u Americi i znam da mi je rekao da ga je jako tukla nostalgija. Onda se vratio ovde i sada je ponovo u Americi. Srecan i zadovoljan! :grin:
A kako se sada osecate? Da li vas je proslo skroz? Da li se osecate kao da pripadate tu gde jeste?
U principu svako prolazi kroz ove faze. Naravno, svi smo razliciti, nekoga ovo stigne pre, nekog kasnije. Cesto se faze preplicu, a kod pojedinih individua redosled moze da bude "istumban". I naravno, svaka faza moze da traje krace ili duze, opet zavisi od individue do individue.
Jeste. Neki prodju kroz ove iste faze kad odu da studiraju cak i u svojoj zemlji. A oni koji studiraju od svoje kuce nemaju ovo prethodno iskustvo.
SRBghost
03.06.2014, 09:28
Evo, ako Bog da srece, ja cu vam biti primer za analizu :)
Ja sam jednom ostao bez svega i otisao u novu sredinu (iz Sarajeva u Srbiju), ali me nikada takve stvari nisu pogadjale. Moguce zbog toga sto sam jedinac, pa sam donekle i navikao na samocu, a sve novo mi je bilo izazovno i zabavno. Cak i kada sam odrastao i otisao iz malog mesta u NS, oet nista.... Naviknut sam da se NIKADA ne vezujem ni za sta osim ljudi (a i to je kontrolisano), tako da mi materjalne stvari ne nedostaju. Generalno, mislim da je za to najzasluznije sto vec desetak godina zivim po principima naucenim iz jedne simpaticne knjige koja se zove Hagakure :)
Ja sam živjela ranije u inostranstvu, imam ugrađen mehanizam da se automatski ne vežem samo za ljude. Na poslu radim od jutra do mraka, plata mala, premala a ljudi vezani jedni za druge. I još tvrde kako su super. E neću da se toliko vežem za njih, u inat neću, pa nek sve ide u vraga !
Ovdje u Bosni odeš kod zubara pola zuba ti može izvaditi a ljudi se vežu (kažu: to je MOJ zubar!)
Vezivanje prje svega za ljude, a puno manje za nešto materijalno je jedna od osnovnih razlika u mentalitetu, to se stekne od djetinjstva i zato je ponekad teško shvatiti Zapadnjake. :1072:
Svoj osvrt ostavljam bas na ovoj temi jer bas mislim da mu je mesto ovde. Recimo da se ovaj post odnosi na jedan ciklicni psiholoski fenomen koji se na forumu manifestuje mahom u dva naleta u toku godine. Prvi je u jesen, uoci i tokom prijave za lutriju, drugi neposredno pre i par nedelja nakon izvlacenja u maju.
U poslednjih mesec-dva ponovo imamo talas novih clanova - sanjara... Ne bih zeleo niti da imenujem clanove, niti da navodim imena tema po kojima pisu. Suvisli citac ce razumeti poentu.
E sad, jos malo psihologije :)
Kukanje na sav glas kako je u exYU ziva katastrofa je mozda nekome ventil. Da je US Zelena lutrija jedina varijanta za izlaz iz tog ocaja - ne bih se bas slozio. Ako je bas toliko lose, tu su zemlje EU, tu je bliski istok, poslova ima, znaju se kriterijumi za dobijanje istih. No naravno, za to je potrebno uloziti trud, zar ne?
Ukoliko je 10-ak minuta potrosenih na popunjavanje prijave za lutriju i fotografisanje maksimalni trud koji je neko spreman da investira da bi se izvukao iz svoje lose situacije, US definitivno nije mesto za tog nekog i nije ni cudo sto se u exYU taj neko nalazi u beznadeznoj situaciji, jer i sa Zelenom kartom je potrebno uloziti mnogo veci trud i to konstantno, ne jednokratno, da bi se nesto ovde postiglo.
Cekanje i planiranje buducnosti samo na osnovu toga da li ce se na lutriji dobiti US Green Card, a pri tome ne raditi nista na poboljsanju svoje situacije, je krajnje i u najmanju ruku neozbiljno i infantilno. To je kao kad bi neko odlucio da se izvuce iz lose finansijske situacije, a jedini plan/strategija za to mu je da popuni tiket za loto. Mozes da popunis i taj tiket, ali zrelo i zdravorazumsko razmisljanje je da krenes i da trazis posao, da se dodatno obrazujes i slicno, pa ako te ubode i loto – super. Isto je i ovo za GC lutriju: Odigraj, ali ako hoces da se izvuces iz lose situacije na koju se toliko kuka, pokreni se, ulozi vise truda od popunjavanja online prijave, nece stvari same da se rese. I da vas izvuku na toj lutriji, mislite da ce sve ostalo samo da krene da se odvija i resava, samo treba da dodjete?
Postavljanje pitanja o skolskim distriktima, "najboljim mestima za start", mestima sa "dobrom" klimom, a da pri tom onaj koji pita jos uvek ceka da bude izvucen je teska nebuloza.
Nadanje i mastanje o dobitku na lutriji za zelenu kartu je ok, do onog momenta dok to ne krene da prelazi na papir i malo pocne da vredja inteliginciju nas koji smo ovde vec ohoho i znamo da je zelena karta u novcaniku samo potreban ali definitivno ne i dovoljan uslov da bi se u US uspelo i zivot doveo u kakvu takvu "normalu".
Irealna percepcija stvarnosti posmatrana iz ugla turiste ili zasnovana na "urbanim legendama" je poptuno pogresna premisa. Jako nezreli pristup. No, nekima je ocito bas potrebno da dodju ovde i probaju, ne kao turiste, nego kao imigranti. E onda krecu oni stadijumi - "stages of grief" i realnost kao cekic udara u glavu...
My 2 cents...
Slazem se sa svakim od tvojih dva centa. Pasivan pristup svojoj sudbini je delimicno i razlog za nas kolektivni defetizam kojim definisemo svoje stanje po default-u.
MagedonMM
14.11.2014, 23:55
Bravo., tera na razmisljanje,
Pozdrav sto se je "vratila " tema
A sada da pređem na Z(Ž)aninu temu :grin: (btw, nisam dovoljno na forumu da bih zaključila da li je Zana ili Žana, pa molim da mi se ne uzme za zlo, jako pažljivo čitam sve postove, ali nigde još nisam registrovala odgovor na ovu dilemu...). A možda i džabe komplikujem, možda samo treba da čitam kao što je žena napisala i ne naprežem krhki mozak previše. :rubikt4i:
Meni je jako zanimljiv još jedan psihološki momenat. Reč je o očekivanjima i uopšte o poimanju Amerike, sa kojim/a se čovek uputi tamo. Mislim, sve-razumnom svetu je već odavno jasno da se tamo crnči (i da onaj ko to kaže ne treba odmah da bude optužen za "omalovažavanje crnčenja na Balkanu"). I da se USA crnčenje isplati više nego Balkan crnčenje. I da je "crnčenje na Balkanu" zapravo jedan vrlo relativan pojam. Ja sam to skontala ovako: ljudi crnčenje verovatno mere kroz primanja koja imaju. Recimo, moj rad u štampariji je sigurno bar 30-40% opušteniji nego u Americi (pod uslovom da ne računamo stres oko neplaćenog prekovremenog, gazdinih rođaka zabušanata, nestručne i destruktivne uprave i sl; dakle samo fizički aspekt i vreme provedeno na nogama ili u trci). Ali plata nije isto toliko manja, nego je nekoliko puta manja. Tako da tu onda dođe do sukoba između ljudi, oko poimanja "crnčenja". Neki verovatno ne shvate da boravak u ova dva sveta, zahteva totalno drugačije poimanje svega (osim osnovnog ljudskog vaspitanja cenim...).
Poenta priče je da sam gledala neki intervju sa DC Lottery dobitnicom, čini mi se iz Indije. Žena ima fakultet, stručnjak je, mislim da se čaki i PHD pominjao negde, dakle OBRAZOVANA, REKAO BI ČOVEK - SVESNA ŽENA, ali cvrc... Intervju rađen 1,5 godinu nakon njenog dolaska. Kaže da je razočarana, da jedva sastavlja kraj sa krajem, ona i muž fakultetski obrazovani, u svojoj državi su stručnjaci, a u USA nema posla za njih u struci, kako je dozvolila da je uopšte i nagovore da proba, rekli su joj tamo ima više prilika, bla, bla, bla, kuka kao mi na temi "zašto otići iz Srbije"... I to sve nakon SAMO 1,5 godinu. A sada najbitnije - ceo intervju sa njom je rađen sa prevodiocem, jer ona ne zna jezik... E tu kažem - nakon ČAK 1,5 godinu ne zna jezik... :no: Dakle, to je dovoljno vremena da se nauči bar toliko od jezika, intervju je bio krajnje jednostavan, "did your life change, are you happy, bla, bla".
E sad, znam da je tema počela sa stručnom definicijom o tome kako se ponaša skoro svaki čovek koji emigrira, ali čitajući ovaj forum, i informišući se šire, došla sam do zaključka da broj slučajeva kao u ove Indijke, uopšte nije mali. Šta više, mislim da je toliko veliki, da se ne sme više svrstavati u izuzetke, već mu treba stručna definicija. Imam utisak da je više takvih ljudi (totalno nebitno da li su u pitanju Indija, Balkan, ili neko treći) nego ljudi koji imaju koliko toliko realnu sliku (dok ne dođeš - ne znaš, ali znate na šta mislim). Da jedno stručno lice, misli da će je dočekati posao u firmi koja će svim zaposlenima da plati hindu kurs samo da bi ona radila tamo... To što sastavlja kraj sa krajem dok je pritom niko ne razume na jeziku zemlje u koju je došla... Pa sastavljanje kraja sa krajem je tu sasvim očekivana stvar. Trebalo bi valjda sa je srećna što može da ga sastavi i ako ne ume osnovnu komunikaciju na engleskom da izvede. Pa sve i da je tamo imala 10 puta bolji status nego u USA, nije mi jasno kako je obrazovana osoba mogla da iskroji takva očekivanja, sa tako ZERO rada na upgrade-u... Ne znam.
Koliko ste vi koji ste već u USA imali prilike da vidite tako nešto? Da li bi članovi koji tek idu trebalo da se zabrinu da će i njih da zvizne neko ludilo pri dolasku, i da će od šoka tražiti poslove mesecima, i birkati, i inatiti se možda, ne znam... Kao što mnogi misle da ih nostalgija neće mučiti, pa posle stavku po stavku prežive onaj post sa početka teme... :D Otkud znam, možda je i vas na kratko zviznulo neko slično razočarenje?
I da li se od dužine ova dva posta takođe može ustanoviti neka dijagnoza? :lool:
"Za razliku od Srbije, i rekao bih dobrog dela Evrope (narocito mediterana), zivot u USA nema dve
poluperiode - aktivnu u kojoj covek svojim angazovanjem diktira zbivanja u zivotu, i pasivnu u kojoj
se prepusti da mu zivot nanese prijatne i zanimljive situacije, susrete sa prijateljima, lake zabave itd.
U USA ce se pasivnom cekacu malo toga desiti. Ukoliko covek nije u tokovima aktivnog zivota, prikacen
na clock svakodnevnog komunalnog stresa, moze vrlo lako i vrlo brzo da mu postane neizdrzivo dosadno.
Zivot je jednostavno namesten da covek svojom akcijom postigne strasno puno, da prosto ne veruje
ocima sta je sve uspeo da aranzira svojim planiranjem i neuporedivom kontrolom egzekucije, medjutim
na onu pasivnu stranu (sedeo sam danima za istim stolom u lokalnom kaficu pod lipom sa Perom, Zikom,
Mikom, Lazom, a onda je jednog dana naisla prilika koju sam dugo cekao...) je bolje da ne racuna uopste,
to se nece desiti. Prilike se ukazuju samo onome ko aktivno igra zivot. Za aktivne karaktere, one koji zive
i disu to sto rade, koji se odmaraju promenom pre nego lenstvovanjem, nema boljeg mesta na svetu.
Za pasivnije likove, ima mnogo boljih mesta, ukljucujuci i Evropu."
Izvor/Citat (http://arhiva.elitesecurity.org/t435106-Amerika-vs-Evropa): Milanche
Odlazak u USA ce doneti ghost of chance ali samo za onoga koji
ima nesto na cemu je dugo radio, sto ima strasan potencijal, i sto tek treba da se ispili.
Kilimandzaro
06.05.2016, 22:00
Posto smatram da je psiholoska tema vrlo bitna u kompletnom ovom procesu, iako je ova divno pocela a posle malo skrenula, ja bih ipak da je ösvezim. Elem, od kad sam saznala da sam izvucena, tri dana ne spavam. Fizicki sam postala potpuno iscrpljena. Tablete koje me inace komiraju, nista ne pomazu. Imam osecaj straha, pomesan sa osecajem srece, zelju da odustanem, koja se smenjuje s zeljom da sto pre odem, brigu kako ce se deca uklopiti, kako da isfinansiramo ceo proces. Mislim znam da je sve to normalno ali insomnija me fizicki ubi. Ima li jos neko ovakva iskustva?
Posto smatram da je psiholoska tema vrlo bitna u kompletnom ovom procesu, iako je ova divno pocela a posle malo skrenula, ja bih ipak da je ösvezim. Elem, od kad sam saznala da sam izvucena, tri dana ne spavam. Fizicki sam postala potpuno iscrpljena. Tablete koje me inace komiraju, nista ne pomazu. Imam osecaj straha, pomesan sa osecajem srece, zelju da odustanem, koja se smenjuje s zeljom da sto pre odem, brigu kako ce se deca uklopiti, kako da isfinansiramo ceo proces. Mislim znam da je sve to normalno ali insomnija me fizicki ubi. Ima li jos neko ovakva iskustva?
Pa ja mislim da je vecina nas ovo iskusila pogotovo mi koji smo sa malom decom. Mene je slicno stanje drzalo jedno 2 meseca pa me je popustilo. Ko zna kako bi bilo da nije ovog foruma, mozda bi bilo lakse da ne znas mnoge informacije a opet jako je vazno i da znas dosta detalja.
Ja sam tek u decembru posle intervjua svojoj okolini, kolegama, prijteljima, familiji objavio da odlazim i 99% njih mi je cestitalo na hrabrosti ali bukvakno niko nije rekao nesto negativno..
Na dan odlaska..kad su me otpratili na aerodrom cerka, supruga, majka i zenin brat, i kad sam ostao sam na gejtu pred ulazak u avion, osetio sam ogroman strah...mislim da sam tek tada shvatio velicinu i ozbiljnost citave situacije.
U usa sam puna dva meseca i mislim da sam se lepo uklopio..video sam kako je ziveti u Chicago downtown a osetio sam i zivot u suburb medju mexicancima i crncima gde se policijske sirene cuju nonstop.
Ja na zivot gledam kao neko lavirint, gde lutate hodnicima i imate dva izbora, leva ili desna vrata...neka vam se otvaraju neka zatvaraju pa je izbor na vama koja cete odabrati ...dal rizikovati pa se pokajati.
Ja sam se licno bas dobro informisao oko svega vezano za posao u USA i da nisam zadnjih 12 godina radio kao vozac, verovatno se ne bih usudio da dodjem ovde, zapocnem obuku i nadam se od Juna krenem da radim.
I opet zahvaljujuci ovom forumu sam jako mnogo stvari saznao vezano za kamionski posao.
Kao sto sam pisao u prethodnim postovima, zapitajte se sta ostavljate iza sebe ako odete, koga ostavljate, da li imate samopouzdanje da cete svojim radom sebi i porodici doprineti bolji zivot. I za kraj, da se ne kajete posle par godina ako ne iskoristite ovu sansu.
ejpril88
07.05.2016, 16:16
Muz i ja nismo hteli da se radujemo sve dok nismo podigli vizirane pasose, jer dosad su nam se mnogi planovi izjalovili pa smo ocekivali da tako bude i sa Amerikom. Ali evo nas vec mesec i po dana u Cikagu :;D:
Rastanak od dragih ljudi naravno nije bio lak, nije svejedno kad se okupljate sa drustvom ili rucate sa porodicom a znate da ce to biti poslednji put, odnosno da ce te ih videti tek za godinu, dve, mozda cak i vise. Moj savet svima koji su izvuceni jeste da obavezno pokusaju, u Americi ko je vredan ne moze da propadne, a cak i da ne uspete uvek imate gde da se vratite.
Kilimandzaro
07.05.2016, 16:27
Ma nema sanse da je ne iskoristimo. Potpuno je jasno da cemo doci (isto u Chicago), ja vec uveliko iscitavam forum i jos ne postavljam pitanja jer je mozda neko dao odgovor. Prvo nema sanse da deci uskratim mogucnost dvojnog drzavljanstva. Mi ovde najbolje znamo da covek ne zna sta nosi dan sta nosi noc. Imam porodicu u Cikagu, pa je i tim lakse. Prosto kazem da me ova moja reakcija - ta insomnija- potpuno zbunila i paralisala. Inace sam ono sto kazu "jaka i stabilna".
Najvise me muci da odlucim kad da posaljem formular (nailazila sam na postove ali ne i na temu), Posto sam prilicno mali broj 23**, plasi me da ne dodjem prerano na red za intervju. Najradije bih da se iselimo sledece godine u junu (zbog starijeg deteta koje ide u skolu). A s druge strane imam osecaj da se necu smiriti dok ne posaljem i "zavrsim" s tim. Ako imate link na forumu, na kom se o ovome kontemplira, bila bih zahvalna,
Opet citam ovaj Zanin prvi post i ovaj Magelanov na ovoj poslednjoj strani, i jos uvek su tako relevantni, steta te jos malo ne pametujemo ovde, sasvim je zanimljiva tema...
Ja se uskoro sa porodicom selim u USA preko radne vize, a "ubode" nas i GC ove godine tako da se sve lepo skockalo. Imam 48 godina sto bi po nekom defaultu trebalo da znaci da cu se tesko odvojiti od Srbije, nacina zivota, mentaliteta, ali ja ne idem zbog nedostatka novca i loseg posla, ja idem zbog naroda, nacina zivota, mentaliteta vecine :), tako da mogu da budem siguran da nista od ovih faza necu tamo prolaziti, ne mogu da docekam da stignem tamo i krenem zivot od pocetka, bez korupcije, kombinacije, veza, kriminalaca koji kontrolisu sve, a svi oko mene sklapaju kraj sa krajem i uvek su u fazi "nisam sad nesto pri lovi", to slusam od verovatno svoje 15-te godine. Isto tako, nista ne radim bez debelog i detaljnog analiziranja i planiranja, posto sam u vizi vec tri godine, Chicago u koji idem poznajem uzduz i popreko a nikada nisam ni bio tamo. Sve u vezi sa nacinom zivota, porezima, kreditnim skorom, nekretninama sam istrazio do detalja, dok vidim da vecina ide bukvalno sa povezom na ocima pa se iznenadjuje na svakom koraku, ali to su isti oni koji govore da se tamo ne moze preziveti ako ne radis dva posla, a rade uglavnom najgore placene poslove ili u najgorim uslovima, i na kraju se i vrate.
Psihologijom sam inace opsednut i nikako ne mogu da shvatim vezivanje za bilo koga osim za svoje ukucane. Meni su supruga i deca najbolji prijatelji, "eksterni" najbolji prijatelji necu da kazem da ne postoje, ali su toliko retki da bih to i mogao da kazem. Oboje smo vremenom prekinuli sve veze i iz detinjstva i iz kraja i kumovske, svakakve, jer onaj mentalitet sa pocetka. Mislim da cu pre da nadjem prijatelja medju Amerikancima nego nasima, pred kojima cu se tamo praviti Englez :)
U Srbiji se nikada nisam osecao kao kod kuce, odavno sam hteo da idem ali razne zivotne okolnosti su to prolongirale.
Copyright ©2005-2024, ZelenaLutrija.com by VUXYS, LLC