Evo i nas, posle napornog dana, da se pohvalimo, i mi smo zavrsili sa intervjuom. Naravno, viza je odobrena, nista njih ne interesuje. Samo nam je tetka na blagajni skratila zivot za bar 10 godina. Nije htela neke novcanice da prihvati, pa smo morali u banku jer nam je falilo 150. Naravno ona je sve izmesala i nije htela da nam pokaze koje nisu prosle i jos nas izgrdila da pravimo zastoj i da nista necemo uraditi. U banci zamolimo da nam provere sve, prodju sve osim dve koje nam nisu ni trebale, zamalo nas uhapsise. Skupi se konzilijum, pominje se zapisnik, kad se nisam slogirala! I tako sad opet imamo 16 novcanica koje u banci prolaze kontrolu, mi trk nazad, a ona nama opet isto. Dve nece. ja dam kreditnu karticu koju koristim stalno, a ona provuce jednom i kaze EXPIRED! I baci mi. Dajte drugu. Ja dam Master, moju poslednju nadu, gledam tuzno u nju, kad ona prodje! A gospodja meni kaze: Rekla sam vam da je najbolje da donesete dinare! Ne znam samo u kom snu je ona pricala samnom!
Razgovor je protekao lepo, ja sam pricala na engleskom, moj muz na srpskom i svi smo se sporazumeli. Kaze ona nama posle 5 min. price, a da li ste vi dali otiske? Pa, niko nam nije trazio. Sad cemo. Naravno: sest puta sam pokusavala, cak mi je dala i vlaznu maramicu da obrisem staklo. Opet konzilijum, svi namrsteni gledaju u monitor. A moj muz (kao i svi ostali), nisu imali problema! Ako me to ceka i na aerodromu, blago meni. Nesto nije u redu s mojim prstima!
No, da ne duzim vise, bilo pa proslo! U ponedeljak idem po pasose, valjda nece izgoreti ambasada do tada!
__________________
2010EU00020xxx
|