Citat:
Prvobitno poslao korisnik lenhi
Pominjete taj primjer čovjeka viljuškariste i navodite da je to realno za početak ali govorite da je nakon 5 godina provedenih u USA to nula.
Svakako da nema univerzalne formule ali hajde napištite šta je po Vama koji ste tamo vidjeli razne ličnosti i situacije pravilan način funkcionisanja u prvih 5 godina za nekog forumaša koji bude izvučen i ode u USA?
Recimo u prvih 5 godina usavršiš jezik, eventualno se doškoluješ, upoznaš prenosti i nedostatke sistema u kom živiš, itd.
Kako živjeti i nakon 5 godina zarađivati više novca, i ne raditi više kao viljuškarista?
Pozdav svima.
|
Ne postoji univerzalna formula - nije posao viljuskariste za svakog opcija. Svi smo mi razliciti, drugacijih principa, imamo razlicite ambije, a zacrtani planovi pre dolaska ovde se promene dosta puta tokom zivota ovde.
Nije svakom cilj ni da zaradjuje vise para, niti isto mozes da kazes za osobe koje dolaze same, u paru ili sa decom. Ono sto sam ja zakljucila da je da se planovi, a samim tim i ambicije drasticno menjaju kad dodju deca.
Ja sam posmatrala parove koji su dobili decu ovde - svi planovi o idealnom poslu (u istom gradu ili drugom) su pali u vodu, negde se izgubili... novac i ako nije bio toliki prioritet osim da se ima dovoljno za racune, postaje jedini parametar na osnovu kojeg se donose odluke. Posao ostaje taj koji je bio, nema promene profesije, nema rizika - deca su prioritet. Kad se ukaze sansa - ukoliko postoji i malo rizika, biva propustena jer sadasnji posao donosi sigurne pare. Tako je kod vecine - ali, posmatrala sam i jedan drugi par.
Imaju devojcicu - ni jedan ni drugi nisu hteli da pristanu na "bilo kakve" poslove. Dosta su dugo ovde. Rentaju stan jos uvek. Priznajem - i meni je u pojedinim momentima bilo nejasno sta rade. Sad mi je jasno... zive zivot koji su zeleli, neoptereceni sta ce ko da kaze i neoptereceni teorijama "sta je ocekivano da imaju nakon dve decenije nakon imigracije". Imaju ono sto im treba. Da im treba kuca - imali bi je. Da su hteli da rade u korporacijama - radili bi. Devojcica ide u javnu skolu i super joj je. Njih dvoje obozavaju svoje poslove. Idu na odmore svake godine.
Mi smo svoje planove stavili na "hold" izvesno vreme. Studirali, napredovali na poslovima, kucili se. Pazili sta radimo. A onda smo podvukli crtu pre izvesnog vremena - i vratili se planovima sa kojima smo dosli ovde. To vise nema veze sa kucom, odmorima, ustedjevinom niti bilo cime materijalnim - hocu da radim ono sto hocu da radim, pa sta bude. U sred "nevremena" za takve stvari u US i uz povike skoro cele familije, mi smo na pola puta od toga. Da ne duzim previse na tu temu, jer mi i nije bila namera da nas dajem za primer - samo cu reci da je mit da ne mozete da promenite profesiju posle tridesete. Mit je i da ako uspete u tome, pocinjete od minimalne plate. Provereno.
E zbog tog "provereno" da se vratim na ono opisivanje rizika kod ljudi koji imaju decu i kod onih koji nemaju: moja polovina je "izazvala" poslodavca da ga otpusti (sa menadzerske pozicije) u vreme kad je moja firma radila 3 dana nedeljno. Jel' treba da vam uopste opisujem reakcije na nase poteze? Da li treba da pojasnim zasto ne smem familiji da kazem da planiram isto sto i moj dragi ali za par meseci? E sad, da li mislite da ovako moze da se ponasa neko ko ima dete a da ne zna sta ga cega?
Sve u svemu - moja poenta je da se planovi menjaju. I nikad ne znate gde ce put da vas odvede... Budes vozac godinu dana, dve, tri... mozes da ostanes vozac, da kupis svoj kamion - a mozes i posle par godina da uzmes sve te pare i finansiras troskove par meseci ili godinu dana dok ne najuris posao sportskog izvestaca na lokalnom radiju. Mozes da vozis viljuskar, pa da posle 5 godina podignes kredit i kupis veliki kran koji iznajmljujes, kao i ogradu koje ces da iznajmljujes gradjevinarima. Mozes da zavrsis farmacije, sacekas par godina da postanes menadzer, kupis kucu i uzivas do penzije...dakle, nema formule. Ja sam uvek za varijantu da covek bar proba da ne odustane od svog sna...
Moja prijateljica je pre dve godine pred Bozic otpustena - zivi sama, sama pokriva svoje troskove. Iz ove perspektive - nista bolje nije moglo da joj se desi - da nije otpustena, nikad ne bi skupila hrabrost da registruje svoju firmu i pocne da radi za sebe. U medjuvremenu, uspela da kupi novi auto, putuje non stop po "belome svetu".
Moj dragi je zatvarao oci pred cinjenicom da ne voli svoj posao, jer je sve ostalo bilo dobro - perspektiva "na drugom poslu to nece da ima". Na pocetku je to bila varijanta da se placaju racuni dok se skolujemo, pa onda se oteglo - povecanje plate, pa promocija... pa prodjose godine. A onda je firma prodata nekakvim idiotima: da se to nije desilo, ko zna da li bi se osmelio da trazi posao u polju koji najvise voli.
Meni je radno vreme prosle godine skraceno na cetiri dana - mrak mi pao na oci, sta da vam kazem. Posle par meseci ponovo - na tri dana. Sad sam na cetiri i po. Cekam godisnjicu i da vidim kako muzu ide
, pa ako to ide dobro, onda cekam da me vrate na puno radno vreme - pa da im se lepo onda zahvalim i kazem "neka hvala" pa da pojurim "posao iz snova".
Eto tako je kod nas - posle "nekoliko" godina. Nije kod svakog tako - svako treba da radi kako misli da treba i da proba da vuce poteze koji ce da ga ucine srecnim. Ako je to kuca - onda kuca. Ako je skolovanje - onda knjigu u ruke. Ako su deca - onda deca. Teski trenuci dodju - svakom od nas. Ali da vam odam tajnu - ja povremeno citam i svoje i vase stare postove
Pogotovo one koji su napisani za vreme "ventilacije"
. A onda procitam i novije postove - rese se problemi, pa je super, pa onda se pise o novim problemima, opet sa istim zarom
Zivot... Ja i dalje ne znam kako neko moze da bude srecan sa $12 na sat u LA ali je moguce. Neko drugi ne moze da shvati mene i moje postupke. Nekom trecem se otvore svi putevi bez ikakve muke, a neko opet nije srecan ni sa cim pa ko zna koliko to mnogo bilo. Zato i ne verujem da mozemo da donesemo neki zajednicki zakljucak na ovoj temi - suvise smo razliciti.