[curlika]

Dnevnik jednog iseljenika - Povratak za Sarajevo 3.deo

8. septembar:
Potrosio pare od osiguranja. Ne znam gde cemo, deca bi vec trebala u skolu. Sinula mi je napokon pametna ideja. Zovem rodbinu da me upute kako da kupim stan u Sarajevu. Ucimo ubrzano gramatiku, ja vec uspesno razlikujem ekavicu i ijekavicu. Deca brkaju meko, mehko i tvrdo 'c', zaboravljaju umetnuti h gde treba, palatalizacija im nijedna ne ide od ruke. Sta li ce od nas biti.

24. oktobar:
Rodbina mi hitno odgovara da ima jedan sto bi prodao knjizicu i da ima ope' jedan u Općtini koji bi pogurao za stan, ukoliko... Prodali auto i kompjuter. Poslali pare za stan.

25. novembar:
Papiri za stan u Sarajevu sredjeni, sreci nema kraja. Mi smo bez para. Deca ne idu u skolu. Svi pomazemo u obliznjoj samoposluzi, imamo dovoljno za motel i kartu. Pripreme za povratak u toku: gledamo u sobi CNN i pokusavamo shvatiti trenutnu politicku situaciju. Ja imam problema sa razumevanjem unutrasnjih,granica, nismo se valjda za to borili. Kazu mi da malo puno naginjem na unitaristicku politiku, a da opet nisam dovoljno ekstreman da mogu preziveti lako politicku realnost. Kazu mi isto tako da ne serem.

24. decembar:
Poslednje pripreme za put. Uzeli najjeftinije karte, na prvi dan Bozica, bice prazan avion. Teraju me da kupim Leviske, ne mogu me vise gledati u dronjcima. Fino smo se svi obukli, poneli smo nesto baterija, sveca, mleka u prahu, kafe i dve-tri cokolade, da obradujemo nase. Poslednja noc na jebenom severnoamerickom kontinentu. Nalet ga bilo, i onog ko ga otkri, i ove sto na njemu zive.

25. decembar:
Prvi dan Bozica. Na putu do aerodroma blistaju ukrasi na palmama.Samo da mi je docepati se aviona. Nalecem na Deda Mraza u bermudama, saljem ga u neku stvar. Predajemo stvari, oduzimaju nam vrecu sa rizom i otpakirane vrece mleka u prahu ...kazu supci, zabranjeno po nekom njihovom zakonu. Ovo je vec prevrsilo meru. Psujem tecno. Oni se smeju. Budale. Stjuardesa me upozorava da pazim kako se ponasam nakon sto sam ljubazno stisnuo pilota i vikn'o mu na uho: "Vozi Misko!".

27. decembar:
Amsterdam. Mmmm, osecam miris Evrope. Zadrzavaju nas u policiji, kazu istekla nam oba pasosa, i crveni, i plavi. "Ma, koji ste mi vi ..." mislim se, ja - tamo se ja vise ne vracam. Fino mu kazem: "No Amerika, no, niks, kaput, finito..." Prenocili na policiji. Uzelo nam tariguz i svece, kaze treba da prodje neko ispitivanje. Bas smo se sjebali. U policiji upoznajemo puno naseg sveta, svi idu na drugu stranu. Svece mogu s nama, tariguz ostaje, zapaljiva materija. Otkidam malo papira sa jedne rolne, zlu ne trebalo. Niko ne primecuje.

31. decembar:
Nakon dve noci prespavane na amsterdamskom aerodromu, evo nas na putu za Bec. Svi smo se vec medjusobno posvadjali. Optuzuju me da sam ih sve uvalio u govna, bez njihove volje. Ubedjujem ih da ne seru i da ponavljaju gradivo, vec smo skoro kuci. Slecemo u Bec. Ah, Wienna, Shtrauss, Waltzer, Dunau, jes' klinac. Policija nas odvaja na poseban izlaz.

1. januar:
Novu godinu docekao u krugu familije, u posebno ukrasenoj celiji. Gledam novogodisnji koncert kroz resetke. Deci poklanjam cokolade, Fati sam uspio maznuti jedan tester na Free Shopu u Amsterdamu - Gyvency for men. Svidja joj se. Mirise. Izgleda da ce nas pustiti vec za dva dana. Hrana puno bolja od one u Amsterdamu. Vec sam skoro zaboravio ona sranja sto smo jeli u onoj poganoj Floridi. Mekdonald, Meklaud, Mekintos, Meksiko, to su samo neke od zabranjenih reci nakon naseg groznog McDonald'skog iskustva.

6. januar:
Zagreb. Servus lepi Zabreg moj, kaj se krije v megli toj. Opet bajbok. Uvozenje opasnih materija, oduzimaju nam baterije. Brzo nas oslobadjaju iz policije, izvinjavaju se. Da ne bi placali carinu, ostavljam lazni Rolex u policiji I otkidam dugmad sa Fatine jakne da pokazem da je koristena. Niko iz familije ne prica sa mnom. Tvrde da je moja glupa ideja o povratku. Carinik se smeska, policajci se smeskaju, taksista se smeje, ja mislim da nesto debelo nije u redu. Nisu me pitali ni za putovnicu, domovnicu, sahovnicu...Pitam treba li mi viza, oni se svi grohotom smiju. Kazu, kak' ste vi Bosanci bedasti.

7. januar:
Oduzimaju nam avio-karte, pominju neki medjudrzavni sporazum. Nije mi jasno, bunim se k'o Grk u zatvoru.Odustajem, iz carapa vadim zadnje dolarske rezerve. Odlucujem se na put autobusom. Taksista prima dolare. Sreca. Bas bih se obruk'o. Stizemo u zadnji cas na stanicu, banka jos radi. Menjam dolare u kune za kartu i KM (valjda kilometre) za prtljag. U cekaonici svi puse, postaje neizdrzivo. Idem do klozeta da dodjem sebi. Smrdi toliko da jedva stojim na nogama, nekako se dokopam izlaza. Guramo se na ulazu u autobus, neko je prodao visak karata, bice gusto. Ja pristajem na tri sedista za cetiri karte, pod uslovom da prtljag drzimo u krilu. Bolje ista nego nista. Hajd', mislim se, nek' je ziva glava.

8. januar:
Ovo pisem posle. Hladno je bilo da bi pingvini u nesvest pali. Al', opet, mislim se, kako je u Kanadi. Pokusavam zaspati, ne mogu, muzicki ukus sofera je gori od onog vec loseg predratnog. Neko povraca pozadi. Neko otvorio Argetu i otpakov'o kuvana jaja. Povraca mi se, da hoce zaustaviti autobus.
Autobus se zaustavlja na tri carine i tri policije.Oduzimaju mi koznu jaknu koju sam pre rata kupio u Turskoj. Ja sam ukocen toliko da me policajci skidaju. Kakva noc.

11. januar:
Ovo pisem na kraju puta. Dva dana smo bili zaglavljeni na Makljenu. Sreca, neki iskusni putnik na ovoj relaciji je imao karton kuvanih jaja. Neki svercer pristaje da trampi paket argete za dzepni Nintendo. Glupan, ja platio Nintendo $4.99 na rasprodaji. Nismo gladni. Ja sam ukocen, svaki me misic boli. Sad svi imamo mesta jer su policija poskidali neke nevaljalce usput.

12. januar:
Stanica u Sarajevu. Tuga me uhvatila, setim se kako smo ovde cekali na konvoj. Budale, ko nas je ter'o. Pa, nece Bosna nigde, a ni Hercegovina. Fali nam jedna torba. Jedna mi zena kaze da je videla neke momke kako pretovaraju svece i nesto se domundjavaju oko nasih sedista.
Prijavljujem policiji. Smeje se policajac, neki mlad momak, grohotom, svi mu se krnjatci vide. Kaze, dobro dosli, kuci. Svi nam se zahvaljuju na stanici sto smo ih zabavili. Svi puse. Malo mi je zlo. Nude me picem, odbijam da pijem na javnom mestu, zakon je zakon. Oni se i dalje smeju, jedan pada sa stolice tako da polomi sve boce ispod stola. Miris alkohola me zapahne, istrcavam na cisti zrak.

13. januar:
Pokusavam prvi put da udjem u "svoj" stan.

14. januar:
Vec nekoliko puta pokusavam da udjem u stan. Provodimo citav dan u raznim opstinskim kancelarijama, vadimo potvrde, pokusavamo da iznudimo nalog za iseljenje "stanara".

15. februar:
Sudskom odlukom donosi se nalog o iseljenju tih nekakvih uljeza u "nasem" stanu. Pokusavam isterati te nevaljalce. Vise smo dojadili rodbini, ne zna nam se ni za dan ni za noc. Danas kod ovog, sutra kod onog.

20. februar:
Donosim odluku. Idem u policijsku stanicu na autobuskoj stanici. Prepoznaju me, kazu da nisu usli u trag lopovima iz autobusa jos, i svi se grohotom smeju. Zamolim ih da mi pomognu, da imam resenje za stan i nalog, i da nemam gde spavati, i da cu se ubiti na mestu ako nesto ne ucine. Svi se smesta pokupimo odatle, pozovemo posebnu jedinicu, usput ubedimo pripadnike Unprotection - Eye For - Ass For - Na To - a da nam se pridruze, i u zdruzenoj akciji ulazimo u stan. Stan prazan. Nigde nista. Ni parketa, ni lustera, ni bojlera, nista. Al' jebi ga, svoje je svoje, ljubim stokove tako strasno da mi se usne lijepe za hladan metal.

28. februar:
Bas je nas svet dobar. Sa prvog sprata donose nase cilime sto su komsije cuvale sest godina. Neko na podvoznjaku nasao nas televizor i otkupio od jednog svercera. Sa smeca doneli nas bojler. Nadjeno dosta nasih slika, predratnih. I moja diploma, zguzvana na mestu odvaljenih pipa u kuhinji. Sve polahko dolazi na svoje mjesto. Vec pomalo i deca razgovaraju sa mnom. Fata je rekla da ce mi dati cim ponovo nabavimo krevet.

1. mart:
Danas sam vec poceo da radim u jednog privatnika. Ruke me bole jos od onog autobusa, imam puno unosenja, radim s robom. Fata pocela da sije kod jedne fine zene. I ona je, kaze, bila izbeglica, u Sarajevo, trebalo joj je dosta da dodje na svoje, ali, kaze, ako radimo vredno i imacemo. Imamo dovoljno para da platimo dodatne casove deci. Oni nisu jos u skoli, do septembra. Sada su nam dali dobru sansu da polazu ove razrede sto su zavrsili u Kanadi i Americi, jer se to ovde nista ne priznaje.Imaju problema sa gramatikom. Ja jos imam problema sa politikom. Sreca, televizor nam se cesto kvari pa ni ne pratimo vesti. Ja ocekujem da sa dobrim znanjem jezika i sa vozackom dozvolom mogu dobit' fini posao za neku medjunarodnu organizaciju. Sve je super. Malo me nerviram, gdje god dodjem, svi puse. Puse pravo. Na to se nikako ne mogu navici, k'o da nisam citav zivot ziveo ovdje.

2. mart:
Pitate se, gde cemo sad. Necemo nigde. Ovde nam je dobro, tako nam i treba. Dobro se dobrim vraca. Super je nama ovde. Ne mogu nas odavde vise ni puskom oterati. Dobro nam je - u pi**u materinu.