to što pričate da nema posla za inženjere i majstore ili bilo koga u Bosni, Srbiji i sličnim zemljama je potpuno tačno. evo diplomirao sam u Novom Sadu pre godinu dana, inženjer sam i nisam uspeo naći nikakav posao. i 90% mojih kolega isto tako. svi sedimo kući, visimo na facebooku, gledamo serije. jako se plašim šta će biti sa nama. kad neko studira dobije snažan polet, želimo da uđemo u poslovni svet, da stvaramo, da menjamo, da uvodimo inovacije. ali sad kad smo videli kako stvari funkcionišu na brdovitom balkanu, polako 1 po 1 gubimo elan, entuzijazam, postajemo apatični i flegmatični. vidimo da smo bezveze diplomirali. industrija ne radi, tu je dobiti posao kao osvojiti 7 na lotou. jedino rade supermarketi, taxi, opštine, skupštine, državne službe i agencije. u tim državnim ustanovama posao se dobija preko debelih veza, roditeljskih i stranačih. moji drugovi koji su jedva završili srednje škole rade u opštinama za lepe plate, očevi ih zaposlili. a mi koji smo završili fakultete se vučemo po biroima za rad, potplaćujemo ljude da nas zaposle van struke. podsmevaju nam se na razgovorima za posao. jednom su mi čak rekli da se zna već koga će da prime. i pitaju me onda ti drugovi zašto ja ne tražim neki posao i nije im jasno zašto nemam nikad para.
kad sam imao 18 godina nije mi bilo jasno zašto su ljudi od 28 godina depresivni, isušeni, istrošeni, povučeni i beznadežni. sad kad sam ja 28, gledam ove od 18 kako pucaju od energije i planova i ambicija. misle da će promeniti društvo, državu, da će baš oni uspeti probiti sistem. srećno im! nadam se da do onda više neću biti tu.
pre par meseci okupilo se nas nekoliko diplomaca i otišli smo na fakultet da popričamo sa profesorima da vidimo šta je sa ovim zapošljavanjem. kažu oni da se od početka krize 2008.-2012. od onih koji diplomiraju uspe zaposliti 5-10%. kažu nam da Srbiji izgleda ne treba industrija, da država bazira ekonomiju na nekim drugim granama. ne mogu nam nikako pomoći. nisu smeli o tome da nam pričaju dok smo studirali. da smo prepušteni sami sebi. da nađemo posao u nekom supermakretu ili banci jer njima dobro ide. jako im je žao, nadaju se da će biti posla za 4-5 godina i žele nam puno sreće u životu.
super. ja idem odavde čim dobijem vizu. a ljudi kojima ne smeta to što su bolje plaćeni i više poštovani u društvu: opštinski službenici, šalterski radnici, carinici, mafijaši, dileri, momci iz kraja, taxisti, kamiondžije, frizerke, pevačice, oni koji sede po agencijama, opštinama, birokratskim službama, javnim i komunalnim preduzećima; nego što su plaćeni i poštovani: inženjeri, profesori, lekari, umetnici, naučnici, istraživači; neka ostanu tu i uživaju.
|