[dreadnot]

Nisam odrastao u Hrvatskoj, vec sam ceo zivot proveo u Beogradu, do odlaska. Dakle, "najveca" moguca sredina u bivsoj nam domovini, po logici stvari i najotvorenija, pa sam ipak bio svedok kako su roditelji upropastili vezu jednoj mojoj drugarici i nikada vise nije nasla nekoga sa kime bi delila zivot. Da li je vredelo mesanje roditelja? Svakako da nije. Da li je moglo da se spreci - da je ona bila odlucnija i da je isla za onim za kime ju je srce vodilo, danas bi verovatno bila mnogo srecnija nego sto je sada. Dopustila je da misljenje i predrasude roditelja prevladaju i danas placa cenu te odluke. Najtuznije je sto ona nije jedini primer.
Tacno je da neki cak odu do starog zavicaja da bi se ozenili/udali, ali ja svakog dana srecem mesovite brakove koji mi, barem povrsno, koliko mogu da vidim, deluju skladno. Ne trudim se da ih dublje analiziram jer je to njihov zivot, ne moj. Ipak, kao primer, jedan nas covek koga sam ovde upoznao ozenjen je Japankom i divno im ide, imaju preslatku cerkicu koja je skladan miks dalekog istoka i Balkana.
Tacno je i da se brakovi vcinom sklapaju unutar istih zajednica, ali sta je tu cudno - ljudi su upuceni jedni na druge, rastu zajedno, zavole se i na kraju se vencaju. I kod nas ima puno srednjoskolskih ljubavi koje se zavrse brakom, ovde jos i vise. Takva konstatacija nije dokaz da "svaka ptica svome jatu hrli", vise je stvar statistike i realne mogucnosti izbora. Daleko od toga da hvalim Ameriku kao idealnu, ovde ima vise rasizma i rasne netrpeljivosti, ako ni zbog cega drugog onda zato sto ima vise rasa i nacionalnosti na jednom mestu nego bilo gde u svetu. Ipak, ljudi se nalaze iako su sa potpuno oprecnih strana sveta, drugacijih kultura i obicaja... i opstaju.
Kada kazete da je ljubav vazna ali da se partneri biraju i po sklonostima, slicnostima i navikama/obicajima, moram u potpunosti da se slozim sa tom konstatacijom. Cista ljubav je divna i etericna, ali je pitanje kako zivot funkcionise na zemaljskom nivou i kako se dve osobe uskladjuju u svakodnevnim obavezama i delanju. Moram zbog toga da vam postavim pitanje - da li je bolje da ga vaspitavam u "balkanskom" duhu i ogranicim izbor partnera na to podneblje, barem po pitanju kompatibilnosti, ili je bolje da ga vaspitavam u potpuno otvorenom duhu, da prihvata razlicitosti i da bude tolerantan, pa da mu ceo ostatak sveta, izuzimajuci zatucane i hermeticne sredine, bude otvoren? Da li ce nam njegova buduca supruga biti zahvalnija ako ga vaspitamo kao tipicnog balkanca koji zna gde je zeni mesto i ume da lupi sakom o sto, ili kao normalnog coveka koji deli zivot sa svojim partnerom? Mene je moja majka vaspitavala po ovom drugom principu i ne cini mi se da je napravila los posao.
Jos mi samo jedna stvar nije jasna - sta je romanticno u mojim gledistima. Nisam nigde pomenuo nista romanticno, naprotiv, svakom napisanom recju sam se trudio da stvari sagledam sto realnije, onako kako ih svakog dana dozivljavam, a ne iz perspektive mitova, verovanja, obicaja, romanticne herojske proslosti i sl. Mozda bi neki drugi pridev bio adekvatniji, ali reci da sam romantik u svojim pogledima na svet, to me zaista cudi. Moram da priznam, obradovalo bi moju suprugu, posto ona misli da sam previse pesimistican... a ja se samo trudim da budem realan.