Letos mi je drugarica u Cikagu rekla da je gotovo po ulasku u avion pocela da slusa narodnjake koje nikad nije. ja umrla od smeha - to nama nece da se dogodi.
A onda sam se prosle nedelje rasplakala na decijoj priredbi kad su pevali nasu himnu. Gospode jos nismo ni otisli?!?!
Ocekujem nalete tuge i nostalgije, ostavljam divne ljude ovde, ali se pridruzujem svojoj porodici, sto je olaksavajuca okolnost. Nadam se da cemo naci neku dobru rutinu veoma brzo koja ce sve to da olaksa. Sad jedva cekam da krenemo, osecam se kao da ne zivim ni tamo ni ovde.
|