Hvala Svetlana na poredjenju, i ja sam stekla utisak da u visokorazvijenim drzavama EU ljudi nemaju predrasuda, bar ne onako kako ljudi cesto znaju da opisu.
“Tada i tamo sam shvatila da covek vecno treba da trazi mesto gde te tretiraju onako kako ti tretiras druge” ovo je jako lepo sroceno, i u potpunosti se slazem sa tim. Ja zapravo mislim, kad ljudi spominju da ih posmatraju kao emigrante, da je malo i do percepcije tih ljudi.
Slazem se i sa tim da zemlju najvise cine ljudi, i da nam je vecini, kao socijalnim bicima, taj deo jako bitan.
Ja se mogu osvrnuti najvise na Njujork i pisati iz tog ugla. Iz Nujorske multikulturalne perspektive je jako tesko dati sliku ljudi u celoj Americi. Ljudi generalno jesu opusteni i otvoreni (to opet ne vazi za sve sredine), generalno nema tog osecaja da si stranac, posebno u Njujorku, gde se na ulici cuje par jezika u isto vreme. Ovde rostilja i basti slabo ima, mi zivimo u kraju gde su kuce sa par stanova(ili mini zgrade) I gde ljudi poseduju dvorista, ali u istim niko ne sedi, a jos redje se okuplja. Generalno zapazanje je da ljudi jako malo vremena provode u svojim dvoristima bilo u Washingtonu, Njujorku, ili na Floridi.
Ja nesto nisam fascinirana modernom arhitekturom u Njujorku, iako i mene to interesuje (zavrsila Istoriju umetnosti).
Inace se ovde ljudi mnogo manje posecuju po kucama, vise se to svodi na druzenje napolju, po restoranima, i slicno. Kafici i kafeterije, nisu kao kod nas i u Evropi uopste, retko se tu zadrzava neko duze, kafa se uglavnom pokupi usput, neko duze sedenje je uglavnom za restoran. Cesto se ljudi nalaze i na pauzi za rucak. U mom slucaju, mi smo na poslu cesto odlazili na zajednicki rucak ili odmah nakon posla (18h) na happy hour u neki bar. Klubovi su kao sa filma, cekanje u redu napolju, pa ako znas nekog uvedu te bez cekanja, i to sve izgleda prilicno uvrnuto na licu mesta, a mozda sam ja samo prevazisla tu fazu. Ima dzez klubova, koji su prilicno opusteni.
Sto se tice zblizavanja sa drugim imigrantima, verujem da su po sredi i slicni pogledi i problemi, ali cesto je to sirina, duh, ta neka opsta kultura koja u Americi takoreci ne postoji. Kako gde, ali uglavnom su ovde ljudi lepo prihvaceni, ima te neke ljubaznosti, ali to traje pola sata, nema tih nekih dubljih odnosa i stalnih druzenja kao kod nas. Meni su cesce prijali Latinosi u druzenju, zbog te neke svoje topline (doduse ja pricam Spanski kao i engleski sto nije zanemarljivo), nego Ameri (iako su mi ovi drugi po obrazovanju i okolnostima bili mozda slicniji). Tu naravno nema pravila, upoznala sam super ljude sa svih strana, sa kojima sam u kontaktu godinama, ali nema bas nekih dubljih prijateljstava, prosto je senzibilitet takav, a ja sam inace jako komunikativna i lako sklapam prijateljstva. Nekad to prija jer je neopterecujuce, nema teskih, licnih tema, ali to nije bas blisko nasem mentalitetu generalno.
Ljudi se manje druze jer imaju manje vremena, duzi je radni dan, ko ima decu mora mnogo dobro da se organizuje, jer ovde nema baba, deda i familije. Vikendi cesto budu posveceni upravo decijim obavezama, treninzima i druzenjima, pa se tako i roditelji druze, to pricam iz iskustva nasih prijatelja.
Ja licno ne mogu reci da ovde pripadam (kao ni vecina koje znam), ali se ni kod kuce (u Srbiji) vise ne osecam kao “svoja na svom”. To je valjda normalno, kad covek dobije priliku da vidi i neki drugi svet, pa pocne da uzima od svakog sta mu odgovara i onda nastane pometnja u glavi
Lakocu u komunikaciji je lako ostvariti, ali u istovetnosti interesa sa stanovnicima globalnih metropola Amere uglavnom mozemo izostaviti, cak i one sa sirim shvatanjima.
Po onome sto ste vi pisali o Evropi, i po onome sto sam i sama videla, Evropa mi je bliskija u svakom smislu, sto naravno nece biti slucaj kod svih.
Danijela