[zvercica]

Suprug i ja imamo sasvim fina primanja. Kada kažemo da zajedno zaradimo oko 160.000 mesečno (moja plata je oko 100.000 RSD a njegova 60.000) ljudi samo prevrnu očima. I shvatam da je za 90% ljudi to i dalje samo san. Plaćamo kiriju, počeli smo kuću da gradimo, stigli do pola ali uz kredit, auto - takođe uz kredit, ove godine smo bili na Krfu, prošle na Tasosu...Sve u svemu, nije nam loše. Budućnost iz ove perspektive u Srbiji i ne izgleda loše, a mi u poslednje dve godine razmišljamo samo o tome kako da odemo.

Ono što meni ovde najviše smeta je kolektivni nedostatak želje da nam bude bolje. I prezir prema ljudima koji žele nešto više u životu. I to neko prećutno amnestiranje zločinaca i kriminalaca... nema veze što neko prima mito dok god od mene primi mito da mi nešto završi... nema veze što je neko počinio zločin negde dok god je Srbin (Hrvat ili Bosanac za svoje)... nema veze što se poslovi dobijaju preko veze, bitno je da ja nadjem nekog da mene ubaci.... Mogu ovako u nedogled.

Ne zelim da mi deca rastu u ovakvom društvu, ne želim da prihvate ova merila vrednosti. Zato mi dižemo sidro i odlazimo.