Dragi forumaši..unaprijed se izvinjavam na velikom postu
Pokušaću da vam prenesem sestrina iskustva koja je u Chi već mjesec dana. Let je imala iz Beograda za Varšavu sa Air Srbija i Varšava – Chikago sa LOT-om. Sa Air Srbijom nije bila nešto naročito zadovoljna vjerovatno zbog straha jer je prvi put letila avionom dok je sa LOT-om imala puno bolje iskustvo. U Chi je stigla 23. marta predveče. Na aerodromu ju je dočekao neki momak (prijatelj od prijatelja
) kojeg nije poznavala, jer je prijetalj kod koga ide u to vrijeme bio u BiH, eto tako se potrefilo. Prvih pet dana bila je sama u stanu, kaže da joj je prijala ta samoća da malo razmisli o svemu..gdje je došla, kako i kud dalje..da joj se slegnu utisci i emocije od svega. U tih prvih par dana otisla je do SSA da podnese zahtjev za SSN. Kaže da su ljudi jako jako ljubazni od obezbjedjenja pa do šalterskih radnika. Nasmijana radnica na šalteru ''Dobar daaan, kako ste danas, kakav vam je dan?'', sto je njoj bilo nevejrovatno s obzirom da svi znamo kakvi su kod nas salterski radnici..neće ni da te pogleda a kamoli da te pita kakav ti je dan danas
. Na salteru su joj tražili samo pasoš, dobila je neki obrazac kog je popunila i za sedam dana na poštu dolazi SSN. Nakon toga otišla je da podnese zahtjev za ličnu kartu ili kako se već to tamo zove. Sa sobom ponese SSN i pasoš. Na salteru isto ljubaznost na nivou, sve joj objasne kako i šta i kažu joj da joj još treba dokaz da zivi na toj i toj adresi i kartica iz banke ili izvod iz banke. Odmah odatle ode do Bank of America i podnese zahtjev za izradu računa. Nakon par dana dobija bankovnu karticu (e sad nisam sigurna čini mi se da mi je rekla da je to neka privremena kreditna kartica, nemam pojma znam samo da je morala odmah na račun uplatiti 300 dolara). Odlazi ponovo da podnese zahtjev za ličnu kartu, ovaj put sa njom ide i prijatelj koji je u medjuvremenu dosao iz BiH, i koji je morao potpisati neku potvrdu kojim potvrđuje da ona živi na toj adresi. Sa tom potvrdom, SSN, pasošom i bankovnom karticom, slika se na licu mjesta i odma dobija ličnu kartu..nema čekanja
. Pošto ne zna da vozi a i nema auto kupila je mjesečnu kartu za, kako ona kaže, voziće
koja košta 100 dolara. U suštini, sama ide gdje god treba, nema porblema da se snadje u Chi kaže da je sve fino napisano i objašnjeno. Naravno u početku je koristila navigaciju sada joj više i ne treba pogotovo kad ide na mjesta na kojima je već bila. Par puta išla je u kupovinu hrane, kaže da su cijene slične našima i da joj treba oko 150 dolara mjesečno za hranu možda i manje. 22. aprila prvi interviju za posao na aerodromu O'Hare. Interviju je prošao bez ikakvih problema, klasična pitanja, klasični odgovori, nakon čega je gledala kao neke edukativne videe vezano za sigurnost u avionskom saobraćaju i što šta još. Poslije toga imala je testiranje što je uradila 100% u šta nisam ni sumnjala jer smo mi sa ovih prostora prirodno pametni
. Nakon testiranja dobila je hrpu papira koje je morala popuniti: zahtjev za posao, zahtjev za uniformu, zahtjev za propusnicu, obrazac za poreze itd. Sada je u fazi obuke, radiće za neku kompaniju, nisam sigurna za koju, na čekiranju karata i nosiće uniformu kao stjuardese
Satnica i nije nešto al za početak je i više nego dobro jer postoji mogućnost napredovanja. Od te kompanije će imati plaćeno osiguranje i mjesečnu kartu za voziće
. Posto će tu, za početak, raditi samo četiri dana sedmično odlučila je da nadje još jedan dodatni posao, pa je već aplicirala na par mijesta da radi kao veterinarski asistent jer joj je to struka, fali joj jos par ispita do diplome. Ovo je iskustvo što se tiče tih nekih tehničkih stvari a sad emotivna strana priče. U početku kad je došla bila je jako izgubljena u svemu, pogotovo prvi put kad je otišla do centra, panika od ljudi i zgrada, nelagodnost i tjeskoba. Sad kad se malo privikla na taj uzubrani zivot, počela joj je nedostajati kuća, porodica, prijatelji i sve ostalo. Već je tamo upoznala dosta novih ljudi i naših i stranaca, druži se sa svima al u dubini duše osjeća se usamljnom. Svi samo pričaju o zaradi, plati, satnicama, parama..Vjerovatno će joj trebati još puno vremena da se uklopi u tu sredinu ali bez obzira na sve kaže da se ovamo nikad nebi vratila.
Imala bi ja toliko toga još napisati ali bojim se da cu vas smoriti..ja sam dozivjela njen odlazak skoro isto kao i ona.