[slucajni_prolaznik]

Intervju, Ambasada

Pristigli smo samo minut-dva ranije, a osoba koja je zadužena za inicijalni pretres nas je već čekala, tako da nije nikakav problem stići i ranije. Ne znam zašto, ali čitajući ovaj forum imao sam neki pogrešan utisak koji red za vizu stoji levo, a koji desno, pa sam očekivao da će nas poslati u desnu kolonu, ali ispalo je da mi ipak idemo levo i da smo jedini, pa su nas identifikovali gledanjem u pasoše i inicijalno preskenirali metal-detektorom. Kandidati za druge vrste viza su uredno čekali sa par papira u rukama, a mi smo poneli gomilu svega i svačega, dokaza o vezi, diploma raznih dimenzija, ranac koji ćemo sa svim metalnim stvarima ostaviti na prijavnici, i veću kesu u koju ćemo sve ostalo prebaciti, pa su počele stvari i papiri i da nam ispadaju pri prebacivanju. Pomislio sam (nemojte samo da se neko uvredi zbog ovoga) da smo "kao čergari". Nadam se da cela uredna ekipa iz drugog reda nije pretpostavljala zbog čega smo tamo, jer bi im se verovatno "želudac okrenuo", ali "ako ovo nije diverziti, ne znam šta je". Elem, razdvojene su nas uveli na leva vrata i pošto su sve stvari ostale kod mene, supruga me je sve sa trocifrenim brojem već par minuta čekala u zgradi na drugom kraju dvorišta, dok sam ja na prijavnici skidao i vraćao kaiš i prebacivao metalne stvari u ranac, a ostale, potrebne za intervju, u papirnu kesu. A u drugoj zgradi opet svi sede sa desne strane, a mi jedini sa leve. I CNN. Lično, ne pratim ni domaće vesti već decenijama, možda sam čak i opterećen time da mi nije neizostavno potrebno da slušam najnovije tračeve iz kruga dvojke (dovoljan mi je njuz.net i sve mi je jasno), ali ovo sam morao otrpeti. Lakše mi je, i onako ne razumem sve baš najbolje. Sledilo je poduže čekanje koje su supruzi na početku i najavili i napokon prozivka na jedini (najdesniji, br.10) šalter koji je zapravo kabina. Tu su nas prvo ostavili neko vreme, a mi smo se zanimali naslonima na stolicama koji nisu bili podjednako podešeni. Potom smo predali lična dokumenta koja smo spremili. Ovde moram da napomenem da imam završenu srednju školu, višu, pa fakultet i sve sam spremio zajedno sa kopijama, ali sam veče pre intervjua rešio da sva dokumenta minimalizujem, tako da sam predao samo diplomu fakulteta, izvod iz mkr, potvrdu od policije, pozivna pisma i suprugina dokumenta uključujući i venčani list. Potvrdu od suda nisam, kao ni diplome od ostalih škola, a njene diplome su mi odmah vratitili. Sve ostalo sam imao spremno, ali eto, nisam hteo da bespotrebno komplikujem posao osobama sa druge strane šaltera. Najobimniji deo dokumentacije bio je po pitanju naše veze, a pošto živimo zajedno preko 10 godina, pohvalio sam službenika ambasade da "im skidam kapu i ako i ovo sve ne prođe kako očekujemo što su me naterali da se oženim, jer ne znam šta bi me drugo moglo na to naterati". Predali smo račune za mobilne telefone sa iste adrese, razglednice koje smo dobijali, izvode iz banke do kojih sam mogao doći online (za ostatak od ranjih godina sam se samo informisao kako se može pribaviti), a i na njima su bila razne međusobne transakcije, kao i izvod zajedničke kreditne kartice, potom odštampan jedanaestogodišnji google chat, sve od perioda pre nego što ćemo početi da živimo zajedno, zajedničke fotografije gde su sve po gustini moje kose mogli da procene da veza nesumnjivo traje dugo-dugo pre braka. Mislim da je sve to bilo više nego dovoljno, jer nas nisu ni zvali na odvojene razgovore, mada supruga ni prezime nije promenila iz praktičnih razloga. Potom smo još malo pogledali šta ima novo na CNN-u da bi me prozvali na prvi šalter da platim "šta se platiti mora" - baš sam prokomentarisao: "ode honorar, nit' računa nit' vize" i ostavili nas da još jednom utvrdimo da nismo nešto od vesti propustili. Na kraju nas je prozvala prijatna ženska osoba i kada mi je pokazala zakletvu, 'mal' se nisam onesvestio. Još malo nas je ispitivala (samo ovog puta na engleskom jeziku) o dužini i početku naše veze, a kako zaista nismo imali šta da krijemo i sve je potpuno isto svemu što smo ispričali i na srpskom, a dovoljno dobro vladamo i engleskim da se i našalimo na kraju po pitanju svega, usledilo je već poznato "CONGRATULATIONS". Supruga je htela da me cmače, ali nisam mogao pored uključenog TV-a da se opustim. Još smo malo sačekali da se dogovorimo oko isporuke viznog paketa, ali ja više nisam mogao da gledam u TV, pa sam izašao napolje, a radnik obezbeđenja za mnom sve sa upaljačem, koji mi baš i nije trebao. Želim samo da kažem da sam se toliko traumirao danima pre intervjua, još i dan danas mi se vrti u glavi, ne znam da li od vakcina ili stresa, uspeo sam da raskrvarim deo uva od nervoze - išao sam na intervju sve sa nekom glinom koja je zaustavila krvarenje, nisam mogao ni da se obrijem kako treba, patike su bile udobne, ali ne i preterano nove, a sa suprugom sam se posvađao više puta u zadnjih 10 dana nego u zadnjih 10 godina, napravio sam kopije svih mogućih dokumenata i u boji i crno-bele, a predao minimum minimuma, a na dan intervjua više nisam imao snage ni da se nerviram - mislim da ne bih prošao psiho-test ni za rad sa džogerom. Ispada da je sve to moglo i mnogo opuštenije. Šta reći za kraj, nego da ne verujete baš svemu što pročitate na forumima.