Zavrsavas skolu, jos te zezaju i tvoj rad se nimalo ne ceni. Sve to u nadi da ces sa visim obrazovanjem imati bar neke sanse za posao... A onda zavrsis i vidis da tek nema sanse jer posla nema ako nemas vezu. Ako ga dobijes onda na mesec dana ugovora, i duze...pogodite: neplaceno. Nema sanse danas a u buducnosti nesto ne verujem. Drustvo je postalo ludo i mnogima mojih godina je u glavi samo provod, ''blejanje'' sa ''ekipom'', nerad i opasan hlad...za sutra se ne razmislja. I sta radi komsija, gleda tudja posla i posmatra tudje zivote 24 sata. Ne razumem, i ne bih znala da objasnim takvo stanje uma.
Cene su ''astronomske'', svetske a bez cekova, kartica za hranu nemas sta da jedes...plata ode na racune. Sad jedes a placas kad stigne na odlozeno cek, kartica. Ako nesto nije na rate odmah ga obrises za kupovinu. Roditelji se oduvek muce, i nerviraju jer nemaju da priuste normalno odrastanje svojoj deci, skolovanje bez budzeta... Onda sve to gledas i eto hrabrosti da ostavis i krenes od nule negde gde postoji nada i sansa za uspeh. Ne treba ni tamo luksuz, nego normalan zivot, bar da si uvek na pozitivnoj nuli, da se rad ceni i postenim radom mozes da zaradis. Ako ostane za odmor onda odlicno. Da imas svoj zivot, i da ne poznajes istoriju i celo zivotno stablo celog svog komsiluka i dalje.
Tako je skoro svima, bar onima koje poznajem.
Jedino, ostavljas svoje i neces ih vidjati, i sve gde si odrastao/la.... ali mocices i da im pomognes. Bice srecniji da vide da si srecna/an i da je uspeh moguc.
I normalno bez hvalisanja, znate ja sam u Americi, Evropi...ne zivim ovde.
ili tvoji ne pricaju kao poslalo mi dete poklon, rodjak iz ''inostraaanstvaaa''.
Mnostvo je razloga, ne znam koliko je ogranicenje posta.
