A sada da pređem na Z(Ž)aninu temu 
(btw, nisam dovoljno na forumu da bih zaključila da li je Zana ili Žana, pa molim da mi se ne uzme za zlo, jako pažljivo čitam sve postove, ali nigde još nisam registrovala odgovor na ovu dilemu...). A možda i džabe komplikujem, možda samo treba da čitam kao što je žena napisala i ne naprežem krhki mozak previše.
Meni je jako zanimljiv još jedan psihološki momenat. Reč je o očekivanjima i uopšte o poimanju Amerike, sa kojim/a se čovek uputi tamo. Mislim, sve-razumnom svetu je već odavno jasno da se tamo crnči (i da onaj ko to kaže ne treba odmah da bude optužen za "omalovažavanje crnčenja na Balkanu"). I da se USA crnčenje isplati više nego Balkan crnčenje. I da je "crnčenje na Balkanu" zapravo jedan vrlo relativan pojam. Ja sam to skontala ovako: ljudi crnčenje verovatno mere kroz primanja koja imaju. Recimo, moj rad u štampariji je
sigurno bar 30-40% opušteniji nego u Americi (pod uslovom da ne računamo stres oko neplaćenog prekovremenog, gazdinih rođaka zabušanata, nestručne i destruktivne uprave i sl; dakle samo fizički aspekt i vreme provedeno na nogama ili u trci). Ali plata nije isto toliko manja, nego je nekoliko puta manja. Tako da tu onda dođe do sukoba između ljudi, oko poimanja "crnčenja". Neki verovatno ne shvate da boravak u ova dva sveta, zahteva totalno drugačije poimanje svega (osim osnovnog ljudskog vaspitanja cenim...).
Poenta priče je da sam gledala neki intervju sa DC Lottery dobitnicom, čini mi se iz Indije. Žena ima fakultet, stručnjak je, mislim da se čaki i PHD pominjao negde, dakle OBRAZOVANA, REKAO BI ČOVEK - SVESNA ŽENA, ali cvrc... Intervju rađen 1,5 godinu nakon njenog dolaska. Kaže da je razočarana, da jedva sastavlja kraj sa krajem, ona i muž fakultetski obrazovani, u svojoj državi su stručnjaci, a u USA nema posla za njih u struci, kako je dozvolila da je uopšte i nagovore da proba, rekli su joj tamo ima više prilika, bla, bla, bla, kuka kao mi na temi "zašto otići iz Srbije"... I to sve nakon
SAMO 1,5 godinu. A sada najbitnije - ceo intervju sa njom je rađen sa prevodiocem, jer ona ne zna jezik... E tu kažem - nakon
ČAK 1,5 godinu ne zna jezik...
Dakle, to je dovoljno vremena da se nauči bar toliko od jezika, intervju je bio krajnje jednostavan, "did your life change, are you happy, bla, bla".
E sad, znam da je tema počela sa stručnom definicijom o tome kako se ponaša skoro svaki čovek koji emigrira, ali čitajući ovaj forum, i informišući se šire, došla sam do zaključka da broj slučajeva kao u ove Indijke, uopšte nije mali. Šta više, mislim da je toliko veliki, da se ne sme više svrstavati u izuzetke, već mu treba stručna definicija. Imam utisak da je više takvih ljudi (totalno nebitno da li su u pitanju Indija, Balkan, ili neko treći) nego ljudi koji imaju koliko toliko realnu sliku (dok ne dođeš - ne znaš, ali znate na šta mislim). Da jedno stručno lice, misli da će je dočekati posao u firmi koja će svim zaposlenima da plati hindu kurs samo da bi ona radila tamo... To što sastavlja kraj sa krajem dok je pritom niko ne razume na jeziku zemlje u koju je došla... Pa sastavljanje kraja sa krajem je tu sasvim očekivana stvar. Trebalo bi valjda sa je srećna što može da ga sastavi i ako ne ume osnovnu komunikaciju na engleskom da izvede. Pa sve i da je tamo imala 10 puta bolji status nego u USA, nije mi jasno kako je obrazovana osoba mogla da iskroji takva očekivanja, sa tako ZERO rada na upgrade-u... Ne znam.
Koliko ste vi koji ste već u USA imali prilike da vidite tako nešto? Da li bi članovi koji tek idu trebalo da se zabrinu da će i njih da zvizne neko ludilo pri dolasku, i da će od šoka tražiti poslove mesecima, i birkati, i inatiti se možda, ne znam... Kao što mnogi misle da ih nostalgija neće mučiti, pa posle stavku po stavku prežive onaj post sa početka teme...
Otkud znam, možda je i vas na kratko zviznulo neko slično razočarenje?
I da li se od dužine ova dva posta takođe može ustanoviti neka dijagnoza?
