Pre svega hvala svima na čestitkama i divnim željama!
Evo najzad i mog iskustva. Trudiću se da budem detajna što po pitanju tehnikalija što po pitanju emocija.
Ja sam još dan pred intervju imala tremu. Iako znam da za tim nema razloga, jednostavno to je bilo jače od mene. Mislim da ne treba ni da spominjem da sam papire proverila jedno 5 puta.
Dan je na moju sreću bio prelep i sunčan, što je svakako doprinelo krajnjem utisku.
Intervju mi je bio zakazan za 8:30h u Beogradu. Ispred ambasade sam bila 10 minuta ranije i odmah bez ikakvog čekanja nekakve prozivke (i poučena iskustvima sa foruma i dobrom starom „Ko pita, ne skita“) kažem policajcu da imam zakazan termin za imigracionu vizu. On me je uputio pravo na obezbeđenje koje me je pronašlo na spisku, zamolilo da ugasim telefon, i preko reda me sprovelo dalje. Dakle mi koji idemo za DV vizu ne čekamo red koji čekaju W&T i ljudi koji idu za turističku vizu.
Nakon 1min prošla sam obezbeđenje (detektor za metal, skidanje kaiša, ostavljanje telefona i ostalih elektronskih uređaja ukoliko ih imate). Daju vam karticu kao revers. Sledi prolazak kroz dvorište i ulazak u šalter salu u kojoj se sa desne strane nalazi deo za W&T i turističku, a sa leve deo za drzavljane, porodičnu...i DV vizu. Ja sam u tom trenutku bila jedina u datom odeljku i tek je kroz jedno 15min došla još jedna baka, a dalje je okvirno na 15-20 min dolazio još po neko.
Dobila sam broj i rečeno mi je da se prijatno smestim jer me očekuje duže čekanje. Na to sam naravno bila spremna i unapred sam razmišljala o tome da li da ponesem neku knjigu za čitanje ili neki časopis. Međutim toliku sam tremu imala da mi nije bilo do čitanja pa sam rešila da u mali nostes umesto toga zapisujem svoja zapažanja. W&T intervjui idu prilično brzo, kao na traci, dok se kod nas malo duže čeka. U čekaonici postoji TV na kome se vrti CNN bez tona, što je u principu bilo korisno makar zbog vremenske orijentacije jer nisam imala sat. Zabavljali su me intervjui za W&T...svašta tu možete da čujete. Bilo je nažlost i onih koje su odbijali, uglavnom zbog velikog broja prenetih ispita. Bi tu na CNN-u i neka fenomenalna reklama o državi iz snova koja se reklamira kao savršena za početak ulaganja, sa niskim poreskim stopama, i rekoh daj da gledam do kraja da vidim koja je to US država, kad ono - Makedonija
Nakon 20min pozvali su me na prvi šalter gde me je dočekala predaja dokumentacije. Razgovor je tekao na srpskom. Pitanja su: Jeste li spremni za USA;(Naravno) Imate li nekog od rodjaka tamo (Imam, ali idem kod prijatelja); Jeste li nekada ranije bili tamo (Ne); Da li ste živeli negde van Srbije (Ne);Da li ste sami popunili prijavu ili je to za vas radila agencija (Sama); Da li je bilo nekih promena u vašem DS260 (Ne); Kakva je škola koju ste završili (Meni bila super); Kako plaćate vizu...Razgovor trajao 8min. Zanimljivo je da je čovek prokomentarisao „ O završili ste lekarski, sjajno“!
Kao da je to nešto neobavezno.
Od dokumenata sam ponela samo neophodno:
- Diploma srednje škole + kopija
- 4 svedočanstva + kopije
- Izvod iz matične knjige rođenih + kopija
- Uverenje iz suda o nekažnjavanju
- Uverenje iz SUP-a o neosuđivanosti
- Poslednja strana DS260, obaveštenje o izvlačenju, obaveštenje o zakazanom intervjuu
- Koverta sa lekarskog
- 2 fotografije 5X5
- Pasoš
U posebnoj fascikli, za slučaj da potraže, ponela sam štampanu prepisku sa osobom čiju sam adresu navela u DS260. Nisu tražili nikakav dokaz o komunikaciji. Nisam nosila nikakav izvod sa računa, pozivna pisma i sl.
Nakon nekoliko minuta pozvana sam na šalter za plaćanje i rečeno mi je da ću račun dobiti nakon što ga konzul potpiše.
Nakon tačno pola sata pozvali su me da dam otiske, pitali da li govorim engleski i nastavli komunikaciju na engleskom.
Usledilo je skoro sat vremena čekanja i onda su pozvali moj broj za razgovor sa konzulom.
Konzul me je odmah pitao da li govorim engleski i nakon moje potvrde izvukao plastificiran papirić sa zakletvom na engleskom. Sledi čitanje zakletve da ću govoriti istinu i davanje otisaka
Postavio mi je neka standardna pitanja: Koliko imate godina; Da li ste udati; Da li imate dece; Kod koga idete u USA ( rekla sam samo kod prijatelja bez ikakvih daljih objašnjenja); Jeste li ranije bili u USA; Da li ste nešto studirali nakon srednje škole; Sa kim stanujete... Sve vreme je nešto štiklirao, pa potom kucao na računaru, pa ponovo štiklirao...... i onda odjednom izgovorio „Molim Vas dajte mi minut“, reče čovek i ode!
Ja ostah zbunjena da stojim na šalteru, i što ga duže nije bilo to se meni vrzmalo više nedoumica po glavi, jer niko nigde nije spominjao da mu je konzul otišao usred razgovora! Sa njihove strane šaltera vidim jude koji se smeju, jedu jabuke... sa moje strane šaltera meni se stomak sve više steže. I vrati se najzad konzul smejući se sa svojom koleginicom koja je takođe konzul, pa: kaže „Hah, zeza me što sam jako spor“. Pomislim ja, ma samo nek si se ti vratio!
Tu se nastavlja njegov pregled papira iz početka i ja pitam „Izvinite a ovaj disk sa lekarskog, da li Vam to treba“? „Što, jesu li Vam pronašli nešto“, kaže on. „Ja se nadam da nisu“,
odovorim ja kroz smeh, i on tada baci pogled na medicinsku dokumentaciju i kaže „Meni ovo izgleda ok, možete se vratiti da sednete pa ćemo vas zvati“.
Ništa „congratulations“ , kvalifikovali ste se, odobrena vam je viza.... ma bukvalno ništa od toga. Samo vratite se da sednete...ponovo...
I ja šta ću, vratim se da sednem sa sve zankom pitanja iznad glave.
Nije prošlo ni dva minuta i zovu me na sledeći šalter. Došetam ja tamo sa svojim znakom pitanja iznad glave, kad tamo me čeka čovek koji me je jutros prvi pozdravio i uzeo dokumenta, i kaže „Izvolite, ovo je vaš račun, a evo i originala dokumenata“. I tu negde valjda on shvati moj zbunjeni, i verovatno pomalo izbezumljeni pogled, pa doda „Sve je uredu, kako želite da preuzmete pasoš, lično ili DHL-om“? Rekoh, lično. „Uredu biće za par dana, ja ću vam javiti na broj koji ste ostavili, prijatan dan vam želim“.
I tako ja izađem tačno u 11h iz ambasade bez čuvenog „čestitamo“, pomalo zbunjena i veoma srećna, dok se sa desne strane nad uredno pokošenim i osunčanim travnjakom vijorila američka zastava. I pomislim u tom trenutku da ću već za koji mesec ugledati slično samo mnogo veće parče američkog tla.
Već sutradan ljubazni službenik ambasade odagnao je i poslednju mrvu sumnje kada mi je javio da je moja viza spremna i da mogu da dođem po pasoš naredne nedelje.
Eto to je bilo moje putovanje kroz ovu proceduru, a ono pravo, životno, tamo daleko, tek predstoji!