Kako vasi roditelji reguju na vas odlazak

[wingreen]

Zanima me kako su vasi reagovali kad ste im saostili da ste prosli i da idete u Ameriku?
Moji su reagovali normalno, zao im je i zbog unucice koja je sad najzanimljivija, i zbog nas ali kazu to je vas zivot, ako je vama tamo lepo, lepo je i nama....tesko im je ali nece da nas opterecuju...ali imamo veliki problem sa muzevljeve strane, tamo svi umiru...bukvalno...svi su bolesni, sto srce, sto secer i vec su na putu infarkta, odbijanja insulina....
Zbog svega se osecamo vrlo, vrlo lose....da li je neko imao slicnu situaciju?

[landlord]

Uh, super da je neko pokrenuo i ovu temu..

Pa s obzirom da mi zivimo u Bosni, (cuo sam juce neki CIA izvjestaj da u septembru ovde ocekuju opet ratno zariste, ekonomija je u banani, svakid an najava novih strajkova i sl.), moja mama je odusevljena sto mi idemo. Jos mi je supruga dobila otkaz pa je i to ubrzalo nas odlazak. Sto se tice mog tate, on je uvijek bio realista i ono totalno objektivan. A sad.. totalno drugaciji.. sjebo se uzas jedan. Ne prica o tome kao da se nece ni desiti nas odlazak. Do pred intervjuu je govorio ma dobro nemojte se vi nadati previse.. ko zna ocete li dobiti uopste te vize.. E onda kad smo dobili onda je poceo... pa mi vam mozemo umrijeti u septembru a vi necete moci doci ni da nas sahranite..
To me strasno pogodilo.. Jako smo vezani porodicno.. i sl. Jos mi ostaju tu sestra i sestric, za kojim sam totalno lood. Ja isto ne razmisljam o tome jos uvijek. O tome koliko ce mi nedostajati. Vjerovatno ce me to strefiti kada krenemo... ili kada dodjemo tamo.

Suprugina mama je bila jako bolesna, nedavno imala prvo saobracajku pa onda i tezak infarkt, pa je supruga pomisljala da i ne ide sada za prvo vrijeme.. Ali ju je mama nagovorila i posto ona ne zivi u istom gradu kao i mi..
rekla joj meni ako nesto bude ti mi ni iz Sa ne mozes nesto puno pomoci.. i kao to je tvoj zivot i treba da ides..

previse subjektivan post.. ali takva je tema.. sorry.. malo sam sebi olaksao zbog ovoga..

[Leona]

Prvobitno poslao korisnik landlord

(cuo sam juce neki CIA izvjestaj da u septembru ovde ocekuju opet ratno zariste, ekonomija je u banani, svakid an najava novih strajkova i sl.)

Ih oni cak znaju kada ce tacno da se zarati, joj sto ne mogu suplju.

Lande i nemoj da se cudis prijateljima i zavisti, ti znas dobro za onu "Bosanac ce ti sve oprostiti osim uspjeha" i vjeruj mi da i jest tako.
To kako je tamo lose, prednjaci od ljudi koji nisu makli van BiH nikada, najdalje im bila Makarska, a opet uzasni su i nasi Amerikanci koji te odgovaraju na svaki nacin i kukaju vjecno, jao ovdje se samo radi, pidzama odijelo, ovo, ono...ali niko od njih se nije pocesao po glavi pa se vratio ovamo, tako da... nije njima ni najmanje lose

A sto se tice moje situacije sa roditeljima pricala sam o tome u svom prvom postu na forumu, kada sam se jos dvoumila dal da se prijavim.
Tata me uvijek podrzava i shvata sve.
Mama ne moze da shvati i ne ocekujem.
Uvijek mi usta zacepi sa "ne sanjaj o stvarima koje su ti nemoguce".
I tako ja podvijem rep i sutim.
Ja kada se zakasljem ona skace, a kamoli nesto drugo, ali valjda ce vremenom ta briga proci.
U sustini ja zelim ici odavde zato sto ja sebe nisam nikada vidjela u ovom nasem lijenom, neperspektivnom, zavidnom drustvu.
U ovoj bijedi.
Nemamo parkove, kina, knjizare kako bog zapovijeda.
Kultura je na niskom nivou.
Svaka budala ti zacepi usta i nemas s kim pricati normalno.
Drustvo je odron u svakom pogledu.
Ja ne znam da li postoji ijedan dobar aspekat zivota u BiH tj.Sa.
Neimastina, lopovluk, korupcija, bezobrazluk...
Svaki dan prica o ratu, lopovima, prijetnje ovih i onih.
Svaki dan sve iste face na dnevniku sa istim pricama.
Niko nije zadovoljan ali niko nece nista da radi da bi nam bilo bolje, jer sto kaze nas narod "Dobro je dok se ne puca, i dok ima za cigare".
A ja takav mentalitet i drustvo ne volim, i nikako se ne mogu snaci ovdje, kao da sam stranac u svojoj drzavi i gradu.
Zelim da sirim vidike, da uzivam koliko toliko u nekim ljepsim stvarim, bez ovih gluposti ovdje.
Pa mozda kada izgubimo u nekom sportu vise me nece toliko doticati, koliko ovdje npr., narod se nada necemu bar u tom sportu, i uvijek nista.
Jednostavno ovdje nemamo nekog razloga za uzivanje i srecu.

A sada nostalgija i kako bi bilo bez svojih, pa bilo bi tesko sigurno, ali na sve se covjek navikne ako ti je bolje.
Moji nece imati nista od toga da me vidjaju svaki dan kao sto nemaju ni sada, a ja cu im vise pomoci otamo nego ovdje, vjerovatno.
A za nekoliko godina pretpostavljam i da ce mama to malo lakse prihvatati.

Uh sto se raspisah, a jako cekam kovertu

[steficacvek]

Eee svaka cast za temu wingreen. Svi smo manje-vise u slicnoj situaciji. Kod mene sam ja sama najveci problem cini mi se. Imam samo mamu i uvijek smo bile jako jako vezane. Kako se odvijala situacija sa kovertama i ostalim, ona je sve cvrsca i sve sretnija sto ja odlazim iz ovog naseg ludila. Realno i jeste tako, firma mi se raspada, salju nas na cekanja, situacija opet kao 90tih. Ali meni je strasno tesko. Nekako se osjecam odgovorno. Cesto se nas dvije zezamo da se ne zna ko je mama ko kcerka. Srecom, ona radi, sad je i zdravstveno dobro, mada je bilo nekih kriza prosle godine. To je sve ono sto me brine. U svakom slucaju, najvaznije je da stvarno osjecam njenu podrsku i da znam koliko god da joj je tesko, to mi nece pokazati. Sad se grozim tog momenta odlaska i ne znam uopste kako cu se pripremiti za to.
Sto se tice prijatelja, usput negdje sam se okruzila samo sa par iskrenih prijatelja za koje vidim da se vesele. Ne diraju me price "sta ces ti tamo". Moj zivot, moja nafaka. Sta bude bice, to cemo tek da vidimo.

[stizeljeto]

Jao, ja tek sad vidjela ovu temu. Evo da i ja kazem neka svjoa iskustva pa se mozda i neko novi nadoveze sa svojim iskustvima.

Nasi su vec navikli da smo van zemlje i da ih posjecujemo par puta godisnje ili jednom godisnje kao sto je bio slucaj zadnjih cetri godina. prvo smo isli na fakultet, sest godina od moje 18 godine su me vidali praznicima. Ja sam jedinica i kao tinejder ni sama neznam kako i sto su oni prolazili. Vjerojatno im je bilo drago sto sam na faksu a i mozda im je dobro doslo da se odmore od mene jer prve tinejderske godine nisam bas bila dijete za pozeljeti.

Onda nakon tih sest godina tijekom kojih sam se udala, odma nakon faksa s muzem selim za Makedoniju. E tu je bilo, pa kud tamo? kad si vec daleko sta ne odes u neku bogatu zemlju? Naravno roditelji su uvijek htjeli za mene bolje od onog sto su oni imali, zar to ne zeli svaki roditelj? Medutim shvatili su valjda nase razloge, nikad nam nije bilo stalo do para i slave, vec smo imali druge ideale u zivotu, nalazili srecu u onome sto radimo, bez obzira koliko nam to financijski donosilo neku dobit.

Znaci cetri godine u Makedoniji, sto je relativno blizu Hrvatske, ali eto, vidali smo se zbog poslovnih obaveza samo jednom godisnje. KAd smo im rekli da postoji sansa da idemo za Ameriku, i oni i vecina rodbine bili su sretni, konacno idemo negdje gdje je bolje, pa kad nasvide jednom godisnje, da se bar mogu pohvaliti da smo u Americi
Bilo je naravno i ljudi po komsiluku, posebno u selu gdje mama ima vikendicu, koji su govorili kako je u Americi grozno, kako znaju toga i toga koji je tamo i nista nij napravio u zivotu, bla bla bla. Zavist, prvo sto mi je palo na pamet i iako su to sve dobri ljudi, ocito evo kad je nekom drugom bolje onda se cini sve da ga se spusti na zemlju i omalovazi.

O aerodromu je tesko pricati jer se ne zelim ni prisjecati maminih i tatinih ociju kada su nas ispracali. To je bilo nesto najteze, nedoreceno, oni sa zeljom da nama bude bolje zrtvuju svoju srecu, a to bi bilo da gledaju svoga unuka svaki dan, a ne ovako preko kompjutera. Ko je imao srecu da ima roditelje koji su cijeli zivot podlozili da svome djettetu stvore dobar zivot, zna koliko zrtve i odricanja su njegovi roditelji morali podnijeti, za sta? Da otprate svoje dijete na kraj svijeta sa blagoslovom, ne ocekujuci nista zauzvrat. Al, eto mi smo otpraceni sa blagoslovom, uz internet kao utjehu jer se vidimo i slusamo svakodnevno i nadom da cemo se sto prije vidjeti, bilo oni kod nas ili mi kod njih.

[mikiSA]

Znam da izvlacim temu iz naftalina, ali citajuci ove postove imam potrebu da i ja par rijeci napisem. Iz potpisa se vidi da sam osvojila lutriju i u maju i u julu, pa je bilo ushicenje, onda razocarenje, pa onda opet ushicenje (bar mog).
Evo je kraj oktobra, po broju mislim da bih trebala imati intervju negdje u maju, ali moji roditelji jos ne shvataju da sam ja odlucila da idem. Mama cak i prijeti da ce mi zabraniti da idem (kako da ne, meni 30 i kusur godina), a tata jos uvijek i ne zna za lutriju, on misli da ja ostajem ovdje da zaradim (BiH LOL) penziju, ma kako da ne. Mama skrece temu cim ja pocnem da pricao o DV, kao bjezi od prihvatanja da stvarno idem.Tetak i tetka znaju i podrzavaju me, ali opet je i njima to nesto sumnjivo. Babi jos nisam rekla, ona mi je od cijele familije najvaznija i priznajem da me je strah da joj kazem, ima preko 80 godina i ja sam joj najvaznija unuka (iako ih ima 5).

Na poslu znaju dvije kolegice, sefica ne zna, cekacu maj da kazem. Ostali prijatelji: pa veoma ih malo zna, ovi koji znaju 90% me podrzava jer zna da cu se snaci tamo (zavrsila magisterij u US,i radila tokom skolovanja) ali ovih 10% je nevjerovatno zavidno, pokusava da te ubije u pojam svojim tamo nekim neuspjesima "rodjaka nekog tamo"...

2012 dobitnici kako vase porodice, prijatelji reaguju, mislim da trebamo pruziti podrsku jedni drugima, ako bar porodice to nece da urade...

[xeg]

Hmmm... znas kako, bilo je radovanja, plakanja, bodrenja, odgovaranja... a bice toga i sve do polaska. U reakciji se apsolutno ne oslikava ljubav, povezanost ili bilo sta slicno vec individualna razmisljanja i vidjenja stvari.
U nasim familijama mi smo prvi koji se sele u inostranstvo tako da je bilo dosta srceparajucih izjava ali u losim reakcijama pomogao je uvek razgovor sa nekim kome su deca/unucici vec negde preko. Zaista su od pomoci bile komsije kojima su deca sa porodicama u Svajcarskoj, Nemackoj... Nismo prisustvovali tim razgovorima ali smo primetili ishod i mogu reci da je pozitivan. E sada, nailazile su razne faze, bukvalno od onoga - ma divno, tamo ima svakakvih mogucnosti, do onoga da je tamo sve najgore i najruznije.

Ja sam resio da mojima sve govorim kako se vremenski odvijalo i nisam pogresio jer od maja kada je stigla koverta pa do sada bilo je vremena da prodju sve faze a sa druge strane moja draga je malo sa obavestenjima odugovlacila pa je to islo malo drugacije i ubrzano ali sve je doslo na isto.

Ima i kod nas izjava tipa: Da sam ja to znao ranije ne bih im dozvolio da idu! - ali cim se govori u proslom vremenu znaci da su se strasti vec stisale

[D$D]

Prvobitno poslao korisnik wingreen

Zanima me kako su vasi reagovali kad ste im saostili da ste prosli i da idete u Ameriku?
Moji su reagovali normalno, zao im je i zbog unucice koja je sad najzanimljivija, i zbog nas ali kazu to je vas zivot, ako je vama tamo lepo, lepo je i nama....tesko im je ali nece da nas opterecuju...ali imamo veliki problem sa muzevljeve strane, tamo svi umiru...bukvalno...svi su bolesni, sto srce, sto secer i vec su na putu infarkta, odbijanja insulina....
Zbog svega se osecamo vrlo, vrlo lose....da li je neko imao slicnu situaciju?

To je tek pocetak situacija kulminira onih 10 dana pred odlazak.
A noc pred odlazak bljak, ne bih ni da se secam toga od toga momenta mrzim aerodrome i nekako uvek kada prolazim pored njega neka mi je mucnina on me asocira na rastanke i suze.
To ce sve da se slegne kada dodjete ovde ali da je ruzno, ruzno je,do onog momeenta kada sednete u avion oseticete olaksanje bar sam ja to tako doziveo, realno nije lako roditeljima ali vi imate samo jedan zivot-svoj.
Tesite ih da ce da dodju kod vas cim budete mogli da ih prhvatite i tako to,mada recimo nije to laz fakticki oni bi mogli biti kod vas vec za recimo 3-4 meseca od dolaska bar jedan roditelj i to do 6 meseci, tako da to nije ni lose.

[xeg]

Prvobitno poslao korisnik D$D

... oni bi mogli biti kod vas vec za recimo 3-4 meseca od dolaska bar jedan roditelj i to do 6 meseci, tako da to nije ni lose.

Ko da dodje za 3-4 meseca!? Na koliko??? NA 6 MESECI!? Morao bih da budem

[wingreen]

Oni su stvarno jako bolesni tako da je pitanje da li bi mogli uopste da dodju...moji bi mogli, ali njegovi, cisto sumnjam....
Ne znam situacija je vrlo ozbiljna...