1 Ohio school, 4 bullied teens dead at own hand

[pekka]

Da se malo nadovezem na temu. Mi smo se pre dva meseca doselili u San Diego i odmah nasu cerku upisali u lokalnu skolu. Ona je u Srbiji zavrsila 7. razred tako da je ovde upala u 8., ali u takozvanu Midle School. To je skola u koju se ide ide izmedju osnovne (elementary) i srednje (High School), pa ih nazivaju jos i Junior High.
Pre polaska je radila testove iz matematike i engleskog jezika, kako bi je locirali na odgovarajuci nivo nastave. Od samog pocetka se odlicno uklopila iako nije neko super slobodno dete. I u Srbiji nije imala nikada nikakvih problema u skoli, ni sa nastavnicima, ni sa ucenicima, a ni sa nastavom i uspehom u skoli, iako je pohadjala veoma zahtevnu i strogu skolu. Ali nije to sve tako bitno, mada sam hteo time da podvucem kako je sve individualno i kako je svako dete prica za sebe. Nema dva ista deteta ni u okviru jedne iste porodice.
Hteo bih da iznesem par zapazanja vezanih za skolu koju ona pohadja ovde u San Diegu. Mi smo se jos u Srbiji informisali o rangu skola koje ce biti u uzem izboru za nasu cerku kada se doselimo i po dolasku smo ih i obisli, te nakon toga i doneli odluku o upisu. Ovde su skole medju najboljima u celoj Americi, pa smo tako upoznali dosta ljudi, Amerikanaca, koji su se ovde doselili upravo da bi im deca pohadjala ovdasnje skole. Skola u koju ide nasa cerka je ocenjena sa 10 poena (od mogucih 10). Prvo sto nas je odusevilo je sama arhitektura skole, koja je paviljonskog tipa (karakteristicno za tople krajeve), sa fenomenalno opremljenim kabinetima, sportskim terenima, restoranom, prelepim dvoristem gde se provode pauze izmedju casova. Skola pocinje svako jutro u 7:40 i zavrsava se u 14:20. Svaki dan imaju isti raspored i svakog dana imaju cas fizickog, na kraju skolsog dana (pa oznojani i umorni idu kuci na tusiranje, a ne na pismeni iz matematike kao u Srbiji). Kao sto sam vec spomenuo, kabineti (ucionice) su opremljeni kako se samo pozeleti moze, a posebno me je odusevilo kada sam video kako izgledaju radna mesta profesora po cemu se da zakljuciti sa kakvim zadovoljstvom rade svoj posao. Radno mesto svakog profesora obiluje predmetima koji su sasvim licne prirode, kao u kucnim radnim sobama (podsetilo me na moj radni kutak u porodicnoj kuci u Srbiji). Mnogo se koriste racunari i internet, ali na savrseno koristan i praktican nacin (u Srbiji su klinci na casovima tzv. informatike neretko pratili pornografke internet stranice, jer je nastvnik cesto izlazio sa casa-opravdano valda). Roditeljima se svakodnevno salju e-mailovi sa izvestajem sta je radjeno u skoli taj dan i sta treba da se radi za domaci. Postoji zvanicna internet stranica skole na kojoj se, izmedju ostalog, uz pomoc posebne individualne sifre mogu pratiti svi parametri vezani za uspeh deteta u pohadjanju nastave, jer se sve posmatra, prati i ocenjuje svakodnevno, pa se i pomenuta datoteka azurira svaki dan. Sve vezano za aktivnosti u nastavi na svim predmetima se izrazava u procentima, pa se na osnovu procenata ulazi u rang odredjenih ocena, od A (A+) pa na nize, sve do F (gore od keca kod nas). Direktorica skole, administracija, obezbdjenje, volonteri (roditelji) su posebna prica.
Pre desetak dana smo bili u skoli na nekoj vrsti roditeljskog sastanka, sto se ovde konkretno zove "Back to School Night". Ovaj roditeljski sastanak je trajao od 17h do 19:30h (nezamislivo za slicne manifestacije u Srbiji, gde moderne mame i jos moderniji nastavnici jedva cekaju da se sve to sto pre okonca, pa da se radi nesto pametnije - gleda farma, veliki brat ili GRAND show, vec u zavisnosti kod dana je nesrecni sastanak bio zakazan).
Mi smo po dolasku u skolsko dvoriste oko 17h obilazili standove na kojima su nas ucenici obavestavali o svemu sta se desava u skoli van oficijelne nastave. Nakon toga smo isli od kabineta do kabineta, gde su nam tokom petnaestominutnih (skracenih casova) profeori objasnjavali sta deca rade na svakom od predmeta tokom ovog semestra, a sta ce raditi u narednom. Nakon svakog od ovih casova smo mogli licno da se raspitamo za nase dete i bivali obasuti utiscima i ohrabreni da se pojavimo u skoli kada god zelimo. Ljubaznost, entuzijazam, ponos (sto rade svoj posao u bas toj skoli) i finoca svih profesora su vise nego imponovali. Interesantno je da su uglavnom sve u pitanju profesorice (osim profesora fizickog) i da sve imaju troje, cetvoro ili cak petoro dece, sto su ponosno napominjale tokom izlaganja. Bili su tu i ostali zposleni u skoli, kao i visoki predstavnici obrazovnih odbora okruga San Diego. Kao sto sam vec rekao, skoro kao redovni roditeljski sastanci u skolama Srbije. Da skratim pricu, toliko smo se odusevili da smo oboje pozeleli da mozemo ponovo da idemo u skolu, ali ovakvu i ovde. Bas zavidimo nasoj lepotici, ali smo u isto vreme ponosni na nju i prezadovoljni kako je uskocila u sve ovo novo sto je snaslo za kratko vreme.
Malo sam preterao sa duzinom posta, ali se nadam da ce svima koji dolaze sa decom u USA, ili koji su vec ovde i cekaju da im deca krenu u skolu, ovo biti mozda zanimljivo i korisno za neke buduce odluke.