Razlozi (naši), za odlazak u USA

[lover]

Prvobitno poslao korisnik zvercica

A slave? U kombinaciji sa sahranom? Nekim našim rodjacima iz Bosne umro otac, inače bio star 80 i nešto godina. I kad su se se preračunali vide da nemaju da ga sahrane. Podignu fino kredit - 7000 KM i sahrane ga kako valja i dolikuje. Ostalo 2000 i to taman pred Đurđevdan. Mozgali šta će i kako će, a znaju da će ove godine na slavu doći svi mogući i nemogući (valja se, jel, ispoštovati domaćina posle smrti oca) i vide nemaju kud i tih 2000 ode na slavu.

Mislim da još uvek vraćaju. Inače su to rodjaci mog supruga koje i nisam nešto posebno poznavala. Međutim posle ove priče sa kreditom, čovek ne može da ne žali njihovu sudbinu, znaju oni da to nije normalno, znaju da su to ogromni novci i znaju da će svega morati da se odreknu dok to ne vrate, ali znaju isto tako i gde žive, i znaju da ne mogu oni tek tako okrenuti ledja stogodišnjim običajima, svim rodjacima i prijateljima koliko god sve to bilo glupo. Kad pričaju o tom kreditu vidim stid u njihovim očima, kažu, beograđanka, sad će se rugati nama seljacima na šta pare dadosmo.

Pokusaj ih shvatiti, jer vecina u malim sredinama gleda sta ce narod reci. Naravno, drze se i one parole: To tako treba!

[NightSky]

Prvobitno poslao korisnik pelcer224

Pustite svadbe gore je sa sahranama. U Bosni (bar u mom kraju) ce se uskoro morati prodavati neki komad zemlje da bi mlad covjek obavio sahranu i sve pomene posle toga za roditelje. To je pravi dernek, raskos pica i hrane i pratecih skupocjenih stvari, samo sto se ne pjeva, i to je mnogo zabrinjavajuce od svadbi. Meni licno, veci su razlog sto odlazim su sahrane nego svadbe. Ne moze se izdrzati vise u takvom bolesnom drustvu.

Prvobitno poslao korisnik vuxanne

Uze mi rec iz usta. To sam htela da dodam. Sahrana, 40 dana, pola godine, godina... Ako ti je neko blizak recept za bankrot.

Mah, ja do tih "običaja" ne držim ni 1%, pogotovo tih što su vezani za ispraćaje... Imali smo 2010. tri smrti u užoj porodici, ove godine još jednu. Nismo ni u jednom slučaju ništa organizovali, ni kuću žalosti nismo pisali na smrtovnici, ništa. Javili kad je sahrana/dženaza najbližoj familiji i onima koji su se za života pokojnih pokazali kao prijatelji; poslije sahrane/dženaze - razlaz. Narednih dana je dolazio na žalost ko je htio, a dolazili su opet samo najbliži. Mogu misliti da je bilo kojekakvih komentara, ali mene za to sve boli briga. Svako ko je izgubio nekog bliskog zna koliko je to bolno, koliki je to ožiljak koji se nosi duboko u srcu, a praviti derneke i cirkuse od čitave stvari je, po mom mišljenju, najblaže rečeno neukusno.

I vjenčanje smo imali "mimo svijeta". Nismo nikoga htjeli financijski opterećivati, ni sebe ni goste (čak ni kuma koji po običaju najviše nadrlja ). Samo otišli u općinu i na ručak s kumovima. I bilo nam je sjajno! Nakon par dana zapalili na medeni mjesec i nezaboravno se proveli.

Mene ovaj naš balkanski mentalitet ubi u pojam. Sve se nešto radi preko mjere, preko mogućnosti, da se nešto pokaže, nekom dokaže. Dižu se krediti da se održi nekakav nivo, a sve šuplje sa svih strana...

[Salec]

Ja sam letos bila na svadbi jednog mog rodjaka i kako to biva na svadbama sretnes rodjake koje nisi video od proslih svadbi ili ne daj boze sahrana. I tako ja sretoh jednu moju rodjaku - samohrana majka troje dece sa zavrsenom srednjom skolom. Moj tata ju je svojedobno zaposlio negde u nekoj firmi i ona je tamo bas dugo i kazu dobro radila. Elem, firma se privatizovala (citaj - propala, uzeli samo nekretnine, ostalo ih nije interesovalo) i ona je ostala bez posla.. Od tog momenta koji je bio pre par godina jos uvek nije nasla posao. Ne znajuci za sve ovo (saznala sam kasnije) ja joj pridjem da joj se javim, sednem pored nje i nesto mi je bas bilo drago sto je vidim i pitam je jedno sasvim klasicno i normalno pitanje u toj situaciji: Kako si?

Od tog momenta je na sred svadbe zena pocela da place Lije suze, rida.. Nista mi nije rekla, samo je plakala..

Tata mi kaze da radi u nadnicu dokle god moze da se radi. Da su joj ruke promrzle i da je kosti bole od svega..

Ona ne vidi bolje sutra.. Zasigurno.. Sanse da ponovo nadje posao u struci koji je radila su joj verovatno minimalne.. Fizički se potpuno promenula, ostarila, ostala bez pola zuba, lice i ruke joj ogrubele.. Gde bi ona sada takva i mogla da konkurise, ako bi i našla neki konkurs..

A moja bivsa koleginica (fakultetski obrazovana - ekonomski fakultet) je u svojoj 53-54-toj godini (pre dve godine) dobila takodje otkaz.. I takodje nije uspela da nadje posao.. Za sada jos uvek nekako prezivljava.. Sin joj je zavrsio fakultet i ozenio se što bi se reklo - u Nemacku. Nada se da ce uskoro naci posao i da ce moci da joj pomogne.. Vec mesecima pokusava da nadje neko dete da ga cuva.. Ali ni to nije lako... A penzija je daleko.. Ni ona, iako potpuno radno sposobna, ne treba nikome.. I ona je takodje sama - muz joj je umro nekoliko godina nakon sto su se uzeli..

Mislim da ovakvih primera ima more.. Sigurno sasvim vise nego sto bi trebalo..

A mi srecnici koji imamo posao smo izrabljivani do maksimuma, ali smo i dalje srecni, jer eto nismo postali tehnoloski visak, nemamo jos uvek toliko godina da nas zameni neko duplo mladji i sl..

Ja prosto ne zelim to da docekam. Spremna sam da radim sve vrste poslova, ali zaista. I spremna sam da radim ako treba ceo dan i noc. Ali zelela bih da ipak postoji sansa da nadjem posao i kada budem imala 50 godina, ne mora neki sjajan ali takav koji ce mi omoguciti da dostojanstveno zivim. Eto, i ovo je jedan od razloga sto zelim da odem odavde.. Mislim da dostojanstven zivot ne bi trebao da bude izuzetak i premija na lotou..

[lover]

Prvobitno poslao korisnik Salec

Ja sam letos bila na svadbi jednog mog rodjaka i kako to biva na svadbama sretnes rodjake koje nisi video od proslih svadbi ili ne daj boze sahrana. I tako ja sretoh jednu moju rodjaku - samohrana majka troje dece sa zavrsenom srednjom skolom. Moj tata ju je svojedobno zaposlio negde u nekoj firmi i ona je tamo bas dugo i kazu dobro radila. Elem, firma se privatizovala (citaj - propala, uzeli samo nekretnine, ostalo ih nije interesovalo) i ona je ostala bez posla.. Od tog momenta koji je bio pre par godina jos uvek nije nasla posao. Ne znajuci za sve ovo (saznala sam kasnije) ja joj pridjem da joj se javim, sednem pored nje i nesto mi je bas bilo drago sto je vidim i pitam je jedno sasvim klasicno i normalno pitanje u toj situaciji: Kako si?

Od tog momenta je na sred svadbe zena pocela da place Lije suze, rida.. Nista mi nije rekla, samo je plakala..

Tata mi kaze da radi u nadnicu dokle god moze da se radi. Da su joj ruke promrzle i da je kosti bole od svega..

Ona ne vidi bolje sutra.. Zasigurno.. Sanse da ponovo nadje posao u struci koji je radila su joj verovatno minimalne.. Fizički se potpuno promenula, ostarila, ostala bez pola zuba, lice i ruke joj ogrubele.. Gde bi ona sada takva i mogla da konkurise, ako bi i našla neki konkurs..

A moja bivsa koleginica (fakultetski obrazovana - ekonomski fakultet) je u svojoj 53-54-toj godini (pre dve godine) dobila takodje otkaz.. I takodje nije uspela da nadje posao.. Za sada jos uvek nekako prezivljava.. Sin joj je zavrsio fakultet i ozenio se što bi se reklo - u Nemacku. Nada se da ce uskoro naci posao i da ce moci da joj pomogne.. Vec mesecima pokusava da nadje neko dete da ga cuva.. Ali ni to nije lako... A penzija je daleko.. Ni ona, iako potpuno radno sposobna, ne treba nikome.. I ona je takodje sama - muz joj je umro nekoliko godina nakon sto su se uzeli..

Mislim da ovakvih primera ima more.. Sigurno sasvim vise nego sto bi trebalo..

A mi srecnici koji imamo posao smo izrabljivani do maksimuma, ali smo i dalje srecni, jer eto nismo postali tehnoloski visak, nemamo jos uvek toliko godina da nas zameni neko duplo mladji i sl..

Ja prosto ne zelim to da docekam. Spremna sam da radim sve vrste poslova, ali zaista. I spremna sam da radim ako treba ceo dan i noc. Ali zelela bih da ipak postoji sansa da nadjem posao i kada budem imala 50 godina, ne mora neki sjajan ali takav koji ce mi omoguciti da dostojanstveno zivim. Eto, i ovo je jedan od razloga sto zelim da odem odavde.. Mislim da dostojanstven zivot ne bi trebao da bude izuzetak i premija na lotou..

Ovakvih primjera ima na pretek. Izmedju ostalih i kod mene, u mojoj kuci (supruga). Uprkos teskoj situaciji, ne gubimo nadu ni jednog momenta.

[vuxanne]

Prvobitno poslao korisnik NightSky

Mah, ja do tih "običaja" ne držim ni 1%, pogotovo tih što su vezani za ispra Mogu misliti da je bilo kojekakvih komentara, ali mene za to sve boli briga. Svako ko je izgubio nekog bliskog zna koliko je to bolno, koliki je to ožiljak koji se nosi duboko u srcu, a praviti derneke i cirkuse od čitave stvari je, po mom mišljenju, najblaže rečeno neukusno.

Ja sam odlepila kad su na sahrani mog tate poceli da pricaju viceve i kad je jedan zadrigli pijani izjavio: "Dobra sahrana". A on 43 godine. Kako moze sahrana da bude dobra?

Prvobitno poslao korisnik NightSky

I vjenčanje smo imali "mimo svijeta". Nismo nikoga htjeli financijski opterećivati, ni sebe ni goste (čak ni kuma koji po običaju najviše nadrlja ). Samo otišli u općinu i na ručak s kumovima. I bilo nam je sjajno! Nakon par dana zapalili na medeni mjesec i nezaboravno se proveli.

I mi isto, nas dvoje, dvoje kumova, sestra da nas slika i maticarka da nas venca. Sve je trajalo od 14 h do 18 h. Vencasmo se, nazdrasmo i popismo i fajront kuci. Trosak samo za rucak, najjeftinije burme Majdanpek (ni ne nosimo ih), vencanicu nosim i dan danas - kupila sam nesto bez boje neki komplet. A muz je odelo pozajmio. Cijena 250 ojra sve. I nikom nista ne dugujemo i nikom nista ne uzesmo.

[vuxanne]

Prvobitno poslao korisnik Salec

Ja sam letos bila na svadbi jednog mog rodjaka i kako to biva na svadbama sretnes rodjake koje nisi video od proslih svadbi ili ne daj boze sahrana. I tako ja sretoh jednu moju rodjaku - samohrana majka troje dece sa zavrsenom srednjom skolom. Moj tata ju je svojedobno zaposlio negde u nekoj firmi i ona je tamo bas dugo i kazu dobro radila. Elem, firma se privatizovala (citaj - propala, uzeli samo nekretnine, ostalo ih nije interesovalo) i ona je ostala bez posla.. Od tog momenta koji je bio pre par godina jos uvek nije nasla posao. Ne znajuci za sve ovo (saznala sam kasnije) ja joj pridjem da joj se javim, sednem pored nje i nesto mi je bas bilo drago sto je vidim i pitam je jedno sasvim klasicno i normalno pitanje u toj situaciji: Kako si?

Od tog momenta je na sred svadbe zena pocela da place Lije suze, rida.. Nista mi nije rekla, samo je plakala..

Tata mi kaze da radi u nadnicu dokle god moze da se radi. Da su joj ruke promrzle i da je kosti bole od svega..

Ona ne vidi bolje sutra.. Zasigurno.. Sanse da ponovo nadje posao u struci koji je radila su joj verovatno minimalne.. Fizički se potpuno promenula, ostarila, ostala bez pola zuba, lice i ruke joj ogrubele.. Gde bi ona sada takva i mogla da konkurise, ako bi i našla neki konkurs..

A moja bivsa koleginica (fakultetski obrazovana - ekonomski fakultet) je u svojoj 53-54-toj godini (pre dve godine) dobila takodje otkaz.. I takodje nije uspela da nadje posao.. Za sada jos uvek nekako prezivljava.. Sin joj je zavrsio fakultet i ozenio se što bi se reklo - u Nemacku. Nada se da ce uskoro naci posao i da ce moci da joj pomogne.. Vec mesecima pokusava da nadje neko dete da ga cuva.. Ali ni to nije lako... A penzija je daleko.. Ni ona, iako potpuno radno sposobna, ne treba nikome.. I ona je takodje sama - muz joj je umro nekoliko godina nakon sto su se uzeli..

Ja sam imala srece. Majka diplomirani ekonomista, imala je 42 godine a mi 16, 14 i 7. Srecom radila je i otisla u penziju u Jugopetrolu. A imali smo dana grdnih, i bez hrane, i bez telefona, bez kola, bez ko zna cega. Ali smo posli kroz to sve. Sta da se radi. Nije mi mladost bila bas tipicna, imala sam da radim mnogo vise u kuci a pogotovu muske poslove oko kuce, ali bar znam da kosim, vozim, popravljam i ostalo. Jer je moja mama duduk za tehniku. I moja srednja sestra je prilicno hands on.

[NightSky]

U masi već spomenutih razloga za odlazak, sa kojima se potpuno slažem, evo još jedan:

Mahatma Gandhi je rekao: 'Veličina nacije i njenog moralnog napretka može se vidjeti po načinu na koji se odnosi prema životinjama'.

BiH je na dobrom putu da još jednom padne na tom ispitu. Najbolji zakon u ovom dijelu Europe u oblasti zaštite životinja (a koji ima upravo BiH) mijenjaju i prave svjetsku sramotu. http://www.source.ba/clanak/16909401...bitelje%20pasa

Zadnjih se mjeseci digla velika hajka i poziv na linč i istrebljenje napuštenih pasa od strane onih koji najmanje razumiju uzroke problema. Pored činjenice da bi masovno neselektivno ubijanje moglo biti propisano Zakonom o zaštiti i dobrobiti životinja (koje li ironije), strašno je čitati na raznim portalima stotine komentara koji poprilično krvožedno podržavaju ubijanje. Samo neka ima krvi, nije više bitno čije.

Kakva je to zemlja, kakvi su to ljudi kojima je rješenje bilo kakvog problema masovno ubijanje?!

[adojca]

Post je izbrisan jer nije naveden izvor od kojeg je preuzet materijal.

Moderacija

[Jack]

Zivotni i Ekonomski razlozi koji su medjusobno povezani.

Puno ljudi je prisiljeno otic iz Hrvatske jer ne zele sjedit doma i ne radit nista. Jednostavno nismo zelili bit izgubljena generacija. Nismo zelili bit lagani, nismo zelili da ne iskusimo kako je to imat svoju obitelj svoj auto svoju kucu, svo posao di ces napredovat samo svojim radom.

Koliko sam upoznat vecina ex-Yu republika je u istom sosu.

[Hoping]

E ovo je haos, od kako je pocela ova godina svaki mesec je sve gore. Plate se rezu i sve su nize, jedva predju 10-tak hiljada sa 20000. Stalno se nesto odbija a ne znas ni sta. Racuni skocili jos. Ono sto je pocetkom prosle godine kako tako pokrivalo ceo mesec, sada jedva bude do pola. Nema ni za hranu. Jos je teze, i od ovog do sad i onako teskog zivota. Ko zna dokle to moze tako da ide.
Svi koji su otisli, na vreme je...oni koji treba da idu, da uspeju da skupe papire, adrese, ma sve sto treba i sto pre odu.
1.Maja sto vise izvucenih i uspesno viziranih.