Razlozi (naši), za odlazak u USA

[jasmin_nikol]

Pridruzujem se i ja. MOji razlozi su i materijalne i duhovne prirode.
Suprug i ja radimo i zaradjujemo solidno. A sta je to solidno? Mislim da smo mi malo izgubili osecaj ste je to solidno. Moja majka obicno kaze " Ne huli na Boga, budi zadovoljna. Zdravi ste". I ok. to jeste tacno, ali ako ja sve sto zaradim potrosim na hranu i koju krpicu (za decu, inace mi matori smo skromni), kako da stimulisem moju decu da uce i budu vredna?! Kazu mi: "Sta ti imas od toga sto si ceo zivot vredno ucila i zavrsila faks i radis za 370e (drzavna sluzba) kad cu ja da mastorisem za isto i vise od toga". Suprug isto, pa kad oduzmes kredit za stan.... ostane sica, tj. nista.
Drugo, mislim da smo mi kao ljudi postali.... ne znam kako da nas definisem,a da ne zvuci uvreljivo. Svakako smo malo izgubili kompas jer ovo traje od '90tih bolje-gore.
U USA imam puno prijatelja koji su otisli i svi imaju dobrog iskustva sa ljudima sa kojima saradjuju, rade ili zive u komsiluku i VISE se druze tamo nego mi ovde jer imaju para da vikendom se setaju po Americi i razgledaju Nacionalne parkove, Dizniland, Dinoland i ostale zabavne parkove za decu, a ja odavno zelim da vodim decu u Dinopark U Svilajnac i nikako da nesto para pretekne ( sad trenutno smo u skripcu zbog novih guma za auto- 2 gume sada, a sledeceg meseca za jos dve)...
Verujem da ni tamo nije idilicno, ali bolje nego ovde svakako ( doduse svi moji prijatelji rade tamo sa fakult.diplomom, mi bismo pp. poceli bilo sta dok ne vidimo sta cemo sa diplomama...).

Tako da uvek treba stremiti ka vise, ne treba izgubiti ambiciju i zelje i zbog toga se plasiti Boga ( sto bi moja mama rekla, ta glupa filozofija, ne traziti vise) Zasto? Ako radim vise, ucim i dan danas i nije mi tesko- zelim vise, zelim za sebe, za moju porodicu i to je to!

POzdrav svima i sve najbolje vam zelim!!!

[tombino]

Samo da je ta Amerika malo bliže, ne bih ni sekunde razmišljao, daljina je jedino što me tjera na razmišljanje o eventualnoj selidbi. Kada bih mogao još ljudi da povedem sa sobom odmah bi krenuo.

[SanjaM]

Da, i ja se konstantno pitam, a gde to ja idem? Zasto? Da li sam svesna sta to sve povlaci za sobom i da li sam spremna na to?! Onda sam shvatila da, moji razlozi nisu onaj dobro poznati "klise", kriza i sranje u drzavi...Ceo svoj zivot zivim tako i prosto covek ogugla na to i navikne se da zivi u truloj drzavi, i da smo u velikoj meri uskraceni za mogucnost da zivimo iole normalan zivot. Moj razlog je malo pozitivnije prirode, jednostavno zelim da deo svog zivota provedem u jos nekoj drzavi, da upoznam nove ljude, drugu kulturu... da naucim 100 jezika, da putujem... Planeta Zemlja je cela nasa, granice su izmislili ljudi, zasto se ucauriti i ceo svoj zivotni vek provesti u jednom mestu, zelim svoj zivot da obogatim za nova iskustva. Da li se plasim promene? Da, i te kako, ostavljam sve prijatelje i porodicu iza sebe... boli bas, ali zivot je jedan. Za razliku od mog supruga, koji je godinama igrao lutriju i sanjao da ode, da pobegne odavde, ja o tome nisam razmisljala na taj nacin, ali sada kad se desilo, pokusavam da pronadjem svoje razloge. I mislim da je, za pocetak, ovaj i vise nego dovoljan.

[Kicki]

Dugo čitam forum, godinama već... i dugo se prijavljujem na lutriju. Nakon nekoliko godina kada sam to radila zbog velike želje svog muža koji je oduvek maštao da živi u Americi, sada sam ja ta koja vodi paralelni život - jedan sivi i realni u Srbiji, i drugi ružičastiji tamo daleko u Americi.
Ne, ne mislim da je tamo sve sjajno i bajno ali sam sigurna da bi nam ta vrsta promene prijala. Mislim da bi nam se vratio osmeh na lice, da bismo uz nove mogućnosti bili bolji i srećniji ljudi a samim tim i bolji roditelji našoj deci. Deca bi svakako dobila priliku da vode bolje organizovani život u kome bi trenirali ono što žele, išli na rođendane na koje su pozvani, zimovanja i ekskurzije sa drugarima, imali patike o kojima maštaju, a da mi roditelji ne moramo više izgovarati onu groznu rečenicu "Žao mi je, ali nemamo novca za to"..
Da, mislim da bismo tamo i bez naših fakultetskih diploma, radeći neke "obične" poslove mogli živeti jedan normalniji porodičan život, i to je osnovni razlog za odlazak. Sada ili za koju godinu, nebitno. Ja sam u svojoj glavi već otišla.

[Tikica]

@ BigApple Iznenadila bi se koliko ima ljudi koji su upravo u sličnoj situaciji, ja nekako nalećem baš na takve ljude koji se iz godine u godinu prijavljuju.
I realno je u toj situaciji malo teže prelomiti i otići. Ali evo jedne lepe rečenice koju mi je rekla doktorka na pregledu za vizu - Ko je u ovom haosu uspeo da se snađe, tamo za njega nema zime! I negde i ja slično mislim. Svi koji su ovde svojim radom i znanjem uspeli da se izbore sa haosom i postignu nešto, tamo neće imati briga jer se sve to mnogo više ceni. Podrazumeva se naravno da sujeta mora da se ostavi iza sebe i da nam nije teško da se spustimo koji stepenik niže za početak.

@SanjaM "Planeta Zemlja je cela nasa, granice su izmislili ljudi, zasto se ucauriti i ceo svoj zivotni vek provesti u jednom mestu, zelim svoj zivot da obogatim za nova iskustva" - Sanja kao da ste ovo iz mog mozga izvukli

Ja isto tako mislim. Život je jedan, i želim da vidim što više. Sa ove startne pozicije teško da bih ikada uspela da vidim recimo Južnu Ameriku. U SAD-u ću biti već mnogo bliža tome (i fizički, a nadam se i finansijski). Da mogu, otišla bih da vidim i Zemlju iz kosmosa Nekome je to možda ludost, ali meni je to život!

[BigApple]

Hvala ti Tikice, svakodnevno citam ovaj forum i sve sto neko napise, ne bi li mi jos vise potvrdio da je to nesto sto trebam da uradim, bilo preko lutrije, bilo na drugi nacin. Moj razlog je najmanje vezan za finansijsku situaciju, naprotiv, ovdje mogu solidno da zivim, mnogi bi rekli da sam luda sto hocu da idem odavde. Zavrsila sam skolu (osnovnu, srednju), zavrsila fakultet, zaposlila se u drzavnoj firmi, kupila auto, stan, udala se, dobila dijete... Ostvarila sam se da tako kazem pa skoro u svakom polju za koji neko smatra da treba postici u zivotu, medjutim, postavljam sebi pitanje: 'zar je to to?'. Da me neko pogresno ne shvati, ja sam stvarno zahvalna za sve i ne zalim se, ali osjecam da mogu vise i da zelim da se unaprijedim na nekom vecem nivou jer je to ovdje nemoguce. Tu sam gdje sam i tako ce vjerovatno ostati, nema nekog izgleda za nekom vecom promjenom. Ali i nevezano za to, zelim da probam, da vidim koje su moje mogucnosti, sta jos mogu postici, da zivim mozda i sretniji zivot i na koncu, da dam svom djetetu mogucnost da postigne nesto vise u zivotu nego sto ce ikada moci ovdje... Mozda i grijesim ali ne zelim da se kajem citav zivot sto nisam probala...

[Kicki]

Prvobitno poslao korisnik BigApple

Mozda i grijesim ali ne zelim da se kajem citav zivot sto nisam probala...

To je to. U potpunosti se slažem!

Neki kažu da ti u životu jedno kajanje ne gine - kaješ se ili što jesi ili što nisi. Ali, lično, mislim da kajanje što nisi mnogo jače i duže traje

[ejpril88]

BigApple, potpuno te razumem, cak sam pre nego sto sam saznala da smo izvuceni u jednom razgovoru sa tatom rekla upravo tu recenicu "Zar je to to?" Naravno da cu i ovde u SAD uskoro upasti u rutinu, ali imacu mnogo vise mogucnosti za putovanja, hobije, pozoriste i sve drugo sto pozelim.

[Maneken]

разлога за одлазак је пуно. доста је већ поменуто на овој теми.
супруга и ја зарађујемо по неколико српских просечних плата, значи новац није у питању. једноставно, имам осећај да ћу се ментално разболети у овом окружењу. толико примитивизма више не могу да поднесем. желео бих да ми деца једног дана одрастају далеко одавде. кажу "ни тамо не тече мед и млеко". да, не тече. али систем постоји и функционише. овде више не фунционише ништа: полиција, судство, здравство, образовање... и да не набрајам.

не кажем да ћу успети 100%, али имам огромну жељу бар да пробам како је живети и радити "тамо преко". па ако не успем да кажем себи - бар сам покушао.

[milica.mica]

Molim vas za savet. U velikoj sam dilemi, bojim se... Prvi put igrala lutriju i izvučena. Samohrana sam majka(44god.) Imam sina 14 godina. Sledeće godine završava osmi razred. Imam veliku želju za boljim životom. Svi znamo kako se živi ovde kod nas. Ali strahujem kako ću se snaći u Americi kao samohrana majka. Ne znam ni gde bi išla, možda u Čikago, tamo ima puno naših. Po zanimanju sam mašinski tehničar. Radim u firmi 15 god.Plata mi je oko 40.000dinara. Pod stare dane završavam visoku školu, za dva meseca ću diplomirati. Engleski nisam učila u školi, ali po malo razumem. Upisaću kurs da savladam što bolje jezik dok ne odemo ja i sin. Plašim se kako ću se snaći tamo sama. Pišite koliko bi trebalo novca za stan(garsonjera ili jednosoban), hranu,da li se plaća zdravstveno osiguranje za decu, koliko bi koštalo zdravstveno za mene?Kolike su satnice za neke poslove, tipa čišćenje, rad u restoranu, bilo šta što u početku ne zahteva odlično poznavanje engleskog jezika. Vredna sam,uporna, imam jaku volju da sve naučim. Jednom rečju ,koliko bi novca trebalo da zaradim da bi mogli ja i sin skromno da živimo(dok sin ne završi školu i zaposli se)? To i svrha odlaska ,zar ne? Stvoriti uslove za svetliju budućnost dece. Isčitala sam sve teme na ovom forumu, ali nigde nisam pročitala iskustva samohranih roditelja u Americi, koji su bili u istoj situaciji kao i ja. Nadam se da ima takvih. Malo sam opširnije pisala , ali razumite me, bojim se da ne unazadim dete našim odlaskom tamo, ako je prosto nemoguće da ja, kao samohrana majka,ne mogu od svog rada da izdržavam dete. Unapred svima hvala.