E sad malo psihologije...

[Zana]

Imigracija je proces koji je veoma cesto povezan sa osecajima gubitka. Ovaj osecaj se javlja podjednako kod raseljenih i izbeglih lica, i onih koji svojevoljno odluce da napuste zemlju u kojoj su rodjeni kako bi istrazili nove mogucnosti. Nakon dolaska u novu zemlju, mnogi imigranti shvate koliko im nedostaje njihov raniji nacin zivota – nedostaje im porodica i prijatelji, tradicija i poznato okruzenje na koje su navikli.

Ovi osecaji gubitka su cesto otpraceni frustracijom i razocaranjem u nove okolnosti sa kojima se imigranti susrecu. Mnogi se susrecu sa predrasudama i diskriminacijom. Neki shvate da njihovo obrazovanje steceno u drugoj zemlji nije priznato u novoj. Drugi opet ne mogu da se socijalno uklope u novo okruzenje.

Suoceni sa ovim osecajem gubitka, mnogi imigranti se suocavaju i sa procesom zaljenja i pokajanja. Ovaj process ima 5 nivoa: denial, anger, bargaining, depression i acceptance – poznatiji u psihologiji kao grief cycle.

U toku prve faze – denial (odbijanje) – osobe nisu sposobne da private realnost svog gubitka. Minimiziranjem gubitka se izbegavaju osecaji i razmisljanja povezanih sa situacijom. Rezultat ovoga je da se osobe osecaju detached (izolovani) od svoje okoline i bezosecajno. Ove osobe spavaju duze, postaju opsednute sa mislima koje nisu povezane sa osecajem gubitka i ponasaju se neuroticno.

U toku druge faze – anger (bes) – osobe dobijaju osecaj agresivnosti i antipatije, koji mogu podjednako biti upuceni prema sebi ili drugima. Osobe dozivljavaju nove okolnosti kao nepravedne i cesto postavljaju pitanja “Zasto ja” i “Cime sam ja ovo zasluzio/la”. Takodje se desavaju i iznenadne eksplozije besa u situacijama koje nemaju nikakve veze sa situacijom u kojoj se ove osobe nalaze.

U toku trece faze – bargaining (dogovaranje) – osobe pregovaraju sa sobom ili visom silom u pokusaju da sprece osecaj gubitka. Naprimer, mogu obecati sebi da vise nikad nece biti ljuti samo ako se ova situacija promeni (ako Bog da etc). Tipicno ovaj nivo se brzo prevazidje, zato sto osobe vrlo brzo shvate da ovaj postupak uopste ne pomaze u resavanju problema.

U toku cetvrte faze – depression (depresija) – osobe dozivljavaju neverovatan osecaj bespomocnosti, nepostojanja bilo kakve nade i tuge. Cesto placu, sazaljevaju sebe i vrlo cesto imaju samoubilacke misli. Neke osobe dozivljavaju kontinuiranu letargiju i slabost, nemogucnost koncentracije, gubitak apetita i nesanice.

U toku pete faze – acceptance (prihvatanje) – osobe najzad private promenjene okolnosti. Konstatuju svoje gubitke i postaju sposobni da private i istrazuju nove mogucnosti. Njihova ocekivanja se menjaju. Povrate kontrolu nad svojim zivotima i dobijaju nadu u buducnost.

Ova podela na pet faza koje cine ovaj grief cycle je veoma korisna u pokusaju da se analizira reagovanje imigranata na osecaj gubitka. Ali je bitno da nemaju sve osobe isti raspored ovih nivoa, odnosno ne desavaju se po istom redosledu. Neke osobe mogu da preskoce neku od faza a neke osobe mogu po nekoliko puta da dozive istu fazu.

Upoznatost sa ovim simptomima – fazama mogu pomoci imigrantima u njihovom prilagodjavanju i dati im novu zivotnu perspektivu – perspektivu koja im moze dati dodatnu snagu i obogacuje njihovo iskustvo.

Intercepts from Sunaina Assanand, completed her Ph.D. in cross-cultural psychology at the University of British Columbia and currently works as a private consultant

P.S. Ja se izvinjavam, nisam imala dovoljno vremena za prilagodjavanje prevoda, mozda neke recenice zvuce cudno po konstrukciji ali se nadam da je dovoljno dobro prevedeno kako bi analiza bila razumljiva.