Support group

[steficacvek]

Vec duze hocu da pokrenem jednu ovakvu temu, vjerujem da ce nam biti potrebna posebno nakon intervjua, kad pocne prava frka oko odlaska. Znam da ce meni biti potrebna definitivno :D

Uglavnom, nek ovo bude mjesto gdje cemo jedni drugima pruzati podrsku kada nas uhvati zuta minuta i raznorazna pitanja tipa "Zasto mi je ovo trebalo" ;)

Evo da pocnem. Ja stvarno zelim tu vizu, mnogo toga je vezano za dobijanje ili nedobijanje (ne daj Boze :p) vize. Spremna sam na pocetak novog zivota, iako znam da nece biti lako, ali uz volju i podrsku dragih ljudi je moguce. Ali nerijetko me uhvate razmisljanja kako ce to sve izgledati i kako cu napustiti rodbinu, prijatelje i sve ono pozitivno ovdje. Postavljaju se pitanja koliko je vrijedno ostaviti sve i upustiti se u nepoznato, jer ovdje imam ok posao, stan, prijatelje ... a tamo nista, i necu da zivim sa ruzicastim naocalama, znam da je American dream moguc, ali nimalo nije lako doci do njega. Nazalost kad pogledam oko sebe i vidim gdje zivim, jasno je da nekog opceg napretka nema. Premlada sam da se pomirim i prihvatim situaciju, a borba sa vjetrenjacama mi vise nije opcija.

Ovo je samo malo za uvod. Voljela bih da razmjenimo malo razloge zbog kojih ste se odlucili na novi zivot, koliko ste spremni, sta ocekujete ... mali support chat room :)

Pozdrav svima!

[landlord]

Evo ovo je napisao jedan clan na krstarici, u potpunosti se slazem sa ovim i ovo su takodjer neki od razloga sto idem:

Moji razlozi su takodje daleko dublji od materijalnih:
- Potrebno mi je da zivim u drustvu u kome se postuje red i zakon, i gde za one koji to ne postuju postoje adekvatne represalije.
- Potrebno mi je da zivim u drustvu gde svi placaju porez tako da drzava moze da funkcionise normalno.
- Potrebno mi je da zivim u drustvu u kome necu morati mom malom sinu da objasnjavam kako to da se komsija buzdovan vozi u BMW-u, a komsinica lekar specijalista u Renault-u 4 ili uciteljica u raspadnutoj Toyota-i.
- Potrebno mi je da zivim u drustvu gde je covek adekvatno placen za svoj rad i gde se ceni znanje i rad, a ne nemoral, drskot, bahatost, pokvarenjastvo,lopovluk.
- Potrebno mi da zivim u drustvu gde se skolski sistem ne menja kako kome padne na pamet
- Potrebno mi je da zivim u drustvu gde te nece drzati na pola ili trecini prijavljene plate
- Potrebno mi je da zivim u drustvu u kome nije poremecen sistem vrednosti

[steficacvek]

[QUOTE=landlord;3802]Evo ovo je napisao jedan clan na krstarici, u potpunosti se slazem sa ovim i ovo su takodjer neki od razloga sto idem:

Moji razlozi su takodje daleko dublji od materijalnih:
- Potrebno mi je da zivim u drustvu u kome se postuje red i zakon, i gde za one koji to ne postuju postoje adekvatne represalije.
- Potrebno mi je da zivim u drustvu gde svi placaju porez tako da drzava moze da funkcionise normalno.
- Potrebno mi je da zivim u drustvu u kome necu morati mom malom sinu da objasnjavam kako to da se komsija buzdovan vozi u BMW-u, a komsinica lekar specijalista u Renault-u 4 ili uciteljica u raspadnutoj Toyota-i.
- Potrebno mi je da zivim u drustvu gde je covek adekvatno placen za svoj rad i gde se ceni znanje i rad, a ne nemoral, drskot, bahatost, pokvarenjastvo,lopovluk.
- Potrebno mi da zivim u drustvu gde se skolski sistem ne menja kako kome padne na pamet
- Potrebno mi je da zivim u drustvu gde te nece drzati na pola ili trecini prijavljene plate
- Potrebno mi je da zivim u drustvu u kome nije poremecen sistem vrednosti[/QUOTE]


svaka cast! mislim da cemo se svi manje-vise poistovjetiti sa ovim. a ova lista bi mogla da se proteze u nedogled koliko je ovakvih stvari!

[Gringo]

Draga moja Stefi, i sam se cesto uhvatim u slicnim dilemama. Objektivno gledano, cini mi se da trenutno zivim sasvim pristojno od svog rada a ni perspektiva mi ne izgleda tako losa, jos sam (relativno) mlad, trebalo bi uskoro da zasnujem porodicu...E, tu onda nesto kvrcne, narocito kad pomislim koji ljudi cine svakojake elite u zemlji u kojoj zivim, a tek kad shvatis da ce sljedbenici tih elita, njihovi sadasnji studenti i asistenti moju djecu uciti, lijeciti, informisati i voditi, e tu negdje vec pocnem traziti po netu u kojem periodu su najjeftinije avionske karte u jednom pravcu :)
Dakle, idem zbog svoje djece (koja ce se tek roditi), a nije mi svejedno ni za moju dragu i sebe samog ;)

[landlord]

Nevjerovatno svi slicno razmisljamo..
:)

[Veronika]

Istina i ja se ponekad znam pitati sta mi ovo treba , a vec drugi dan ; ne,ne definitivno je ovo prava stvar :) (kad procitam Novi list ili pogledam Dnevnik)
Biti ce mi tesko dati otkaz s obzirom da sam nedavno nepredovala ...
Sve se desava s razlogom...
Definitivno treba poraditi na psiholoskoj pripremi ...kazu sve je to u glavi ...

[wingreen]

Stefice draga, milo mi je sto si pokrenula temu, a tvoj prvi post kao da sam ja pisala:)
Meni jedan dan super, isla bih iz ovih stopa, pa onda krenem da razmisljam...zamisljam trenutak kad se sa svima oprastam i krecem i normalno onda frka a i neizvesnost..ipak tamo nemamo nikoga...a dete je malo...cini mi se da smo nas dvoje sami ne bi mi bila frka tolika..
Uostalom, sasvim je normalno kad covek ide u toliku neizvesnost kao sto mi idemo, da oseca odredjeni strah,nemas ni posao, ni stan, nista..sve se resava tek kad dodjes..
Ali....rukovodim se time da sreca prati hrabre!:)

[dreamerns]

Ja razmisljam ovako. Uvek imam gde da se vratim, pa bio bih lud da ne pokusam :-)
E sada, nismo svi u istoj situaciji. Ja ovde nemam stan i nemam kola. Nemamo ni supruga ni ja nista da nasledimo. Imam dobru platu, ali to je nista....90% mog drustva je nasledilo stan i time uzelo start za koji meni treba 30 godina sa dobrom platom. U svakom slucaju....stvarno nemam nista da gubim.
Od ove grbavice su napravili kinder jaje land koji ne lici ni na sta...a verovatno ce i kuca mojih uskoro da se rusi. Bolje da ne budem tu kada se to desi.

Druga stvar je posao....tamo imam mnogo vece sanse da napredujem u karijeri i da usavrsim zanat. Takodje, tamo ima mnogo vise zanimljivih poslova (bar u mojoj struci).
Sto se prijatelja i rodbine tice....to je najteze. O tome je bolje ne razmisljati. Ja imam jako staru baku (87 god) i znam da su male sanse da cu je ikada vise videti. Takve stvari su stvarno jako teske i trudim se da o tome ne razmisljam.

[steficacvek]

Uglavnom imamo slicne pozicije. I meni je najveci argument to da uvijek imam gdje da se vratim. Ovakve sanse se ne pruzaju svaki dan, a inace mislim da se sanse koje ti zivot pruza moraju iskoristiti. Na kraju krajeva, bolje je i pokusati, pa cak i ako bude neuspjesno, barem znam da sam pokusala. A ne da razmisljam kako bi to izgledalo, kajem se i slicno.
Jasno je da ovdje nema perspektive puno. Ja sam dugo vremena mislila malo drugacije: ok, puno je losih stvari i ne moram vjerovati u sistem, ali vjerujem u sebe da mogu sebi napraviti kvalitetan zivot. I tako je i bilo, izgradila svoj mikrokosmos i uzivala u njemu. To na kraju krajeva svi manje ili vise radimo. Ali umaram se i od toga. Ne mogu da ostanem hladna na ono sto se desava oko mene, ne mogu da budem apoliticna u ovoj ludoj drzavi, a svaki dnevnik je novi stres. Mozda se ja previse fokusiram i na negativne stvari koje me cekaju kada cijeli ovaj proces zavrsi, samo zato jer ne zelim da me slomi nesto neocekivano. Tamo ce biti teze podnijeti, jer nece biti moje porodice i prijatelja, ali opet bicu sa dragim, imacu njega pored sebe i to je najvaznije sada.
Lako je racionalno posloziti argumente za i protiv, ali ono sto nosimo u sebi je najteze. Bas kao sto dreamerns rece, bolje je ne razmisljati o tome, ali razmisljala ili ne, osjecam kako me to steze i ne smijem ni pomisliti sta ce biti kad trenutak odlaska i dodje... Uh, ako nastavim nece na dobro :)

Pozdrav!

[wingreen]

Bilo bi dobro kada bi ljudi koji su otisli rekli koju rec kako su se oni izborili sa ovim sto nas muci...