[dreadnot]

Nisam ni mislio da sada odem, kad mi je ovde tako fino i toliko ljudi mi salje lepe zelje. Pa ko bi normalan to propustio??? Jedino se plasim da kada budemo otisli za USA (negde krajem septembra, najkasnije), ne budem u prilici da se konektujem dok se ne snadjemo i nabavimo komp, ali to su ipak objektivni razlozi.
Mislio sam da otvorium novu temu, ali posto je vezano za iskustva posle intevjua, mada ne direktna, ipak cu ovde da postujem.
Ocekujte neocekivano - kao u Velikom Bratu - kada objaviote svojim najblizima da ste prosli intervju i da definitivno idete. Moja keva je ceo dan bila kao da su joj javili da joj je neko umro, presekla se zena nacisto. Reakcije bliskih prijatelja su bile tipa "Nemoj da se ljutis, ali sam se potajno nadao/la da ce vas odbiti". Sta da kazete na to? Da se ljutite na prijatelje sto vam ne zele ono sto sami sebi zelite ili da budete srecni jer im je toliko stalo do vas da ne mogu da zamisle da se odvajate, mozda i zauvek? Prilicno zeznuta sitiuacija sa psiholoskog stanovista, samo jos jedna briga na vratu, kao da ih je malo i bez toga.
Licni osecaj, u nastavku - posle srece, odusevljenja i kasnije blage otupelosti jer je sve proslo, eto i dodatnog straha i neizvesnosti - sad nema nazad, to je sto je, kako dalje. Kao da je do sada postojala i kod nas ta neka mala kvazi sigurna luka - mozda i ne prodjemo, sve smo uradili sto je do nas, tu nema kajanja, ali eto, nece nas. Sada toga vise nema. Hoce nas, treba se spremati za cupanje korenja i preseljenje. Odakle poceti, na sta sve misliti? Verujte mi, nije ni malo lako, posebno ako nemate jasnu finansijsku shemu i nekoga ko je 100% siguran sa one strane bare i kod koga mozete bez pardona da odete. Zbog toga smo malo i odlozili viziranje pasosa, da ostavimo vise mesta za planiranje.