Citat:
Prvobitno poslao korisnik valigia
To da vlada zajednica - cisto sumnjam, iako nikad nisam krocila na americko tlo. Cak bi mi bilo i neprirodno da je tako.
A to da gledaju samo sebe - to mi je normalno. Zar je u Srbiji drugacije?
Razliku pravi to sto decu od malena uce emocionalnoj i socijalnoj inteligenciji (da dele, da se igraju zajedno, da rade skolske projekte zajedno itd.) pa otuda ono 'hvale sami sebe'. Zasto da ne ako za to postoji pokrice? Zdrav stav prema sebi - zdrav stav prema okolini.
|
To ucenje dece socijalnoj i emotivnoj intiligenciji ume da bude malo preterano. Meni po nekada izgleda kao da gube kompas. Sva deca se uljuljkuju u neki usecereni, nestvarni privid realnosti, sve je kao u prici ili kako bi trebalo da bude, pa kad ih posle opici zivot kad zavrse skolu, ne znaju sta ce sa sobom. Ne daj boze da detetu kazes da nesto sto radi nije dobro i da treba vise da se potrudi, moze da se oseti lose, da navuce traume. Za sve je kez od uva do uva i "Great job". Nigde kriticnosti, da dete uvidi gde gresi i pokusa da se popravi. Kao da je dovoljno da samo nesto proba, ma kako povrsno i lose, pa je to vec dovoljno od njega. Jedno vreme su forsirali (i sada toga ima jako puno) varijantu da sve mora da se deli. Pocne dete da se igra nekom igrackom, drugome se to svidi i hoce i on. Prvi mu ne da. Drugi odmah zaplace i ode da se zali uciteljici, a ova na lep nacin i biranim recima prakticno natera prvo dete da ustupi igracku drugom detetu, da se i on poigra. Na izgled je sve ok., ali sta se zapravo sugerise drugom detetu? "Imas pravo na sve, samo zakmeci i dobices". Srecom, neke skole vec uvidjaju pogubne posledice i menjaju pravila, pa drugo dete moze da dobije igracku tek kada ono prvo zavrsi igru i ostavi je. Ili, slucaj mog sina. Tokom prethodne godine (prvi razred), imali su nekakvu vezbu iz matematike, dvadesetak zadataka, da posabiraju po dva dvocifrena broja. On to odradi za cas i odmah digne ruku da kaze da je zavrsio. Ima li sta normalnije za taj uzrast? Svi smo bili klinci i nadam se da se svi secamo da smo se stalno takmicili, ko ce prvi da uradi, ko ce bolje, secam se podignutih ruku i "Uciteljice, uciteljice, mogu ja da kazem" kada uciteljica postavi neko pitanje. Ovde je to ispao problem, uciteljica ga je opomenula da nije lepo da se hvalise (pri tome se uopste nije hvalio, nego je samo objavio da je zavrsio, ali i to je dovoljno), i da time moze da ucini da se druga deca koja nisu tako dobra kao on osecaju lose!!! Cak je i nama poslala ceduljicu, da nas obavesti da se on "hvalisao" na casu!? Zamisli, molim te! Sad dobri djaci treba da brinu o osecanjima losih djaka. Kada smo mi bili skolarci, bilo je nepisano pravilo da ako te neko dira, pokusas da se sam odbranis, da resis konfliktnu situaciju. Sitne carke, svakodnevne medju decom, nismo ni primecivali, posle par minuta smo se ponovo igrali kao da se nista nije desilo. Ovde je sve drama, ne daj boze da dete pokusa samo da se odbrani, da opomene onoga koji preskace red i gura se ili nesto slicno. Odmah je i on kriv. Za svaku sitnicu mora da se ide kod uciteljice i da joj se sve prijavi. Odgajaju perfektne tuzibabe i kenjkavce. Deca to, naravno brzo ukapiraju, i onda za svaku sitnicu idu i zale se, cak i kada prvi pocnu, pa im oni malo otresitiji uzvrate, oni u plac i kod uciteljice. Jednom prilikom sam pitao direktora sta bi se desilo da neko napadne mog sina, pocne da ga udara, da li sme da se brani, da se otrese napadaca? Na moje zaprepascenje, odgovorio mi je da ne sme, ako mu uzvrati udarac i on ce biti isto kriv. Moze da popije batine i ode da se zali??? Na to sam mu se zahvalio i rekao da je to mozda kod njih u redu, ali da ja ne mislim da gajim ovcu u svetu vukova i da zaista ne mogu da ga vaspitavam da otrpi napade na sebe ukoliko moze da se odbrani. Ukoliko dolazite sa malom decom koja ce ici u skolu, pripremite se na dijametralne razlike u nacinu razmisljanja i postupanja. Ne sumnjam da negde u backgroundu oni imaju dobru ideju, ali nacin na koji to sprovode daje lose rezultate.