Nema šta, Nikola se kao i
svi ostali koji su došli ovde morao kad-tad susresti sa ovom činjenicom. Ovde si došao i upravo si se rodio. Nedonošče si, bukvalno.
Sve počinje od nule.
SVE. Ovo je taj hladni tuš koji mora da udari svakoga ko dođe, pre ili kasnije....
Počinje savladavanje (duha) jezika, kulture ponašanja, traženje prijatelja, snalaženje bez najbliže rodbine koja je uvek psihička mreža ispred ponora, itd, itd...
Mnoge stvari su sada odbojne, nerviraju, komplikovane su, nemoćan si da uradiš išta (jel zato bebe plaču?)... On jezičku barijeru nema ni najmanje (odmah sam ga ja na test stavio
)... kulturološka mora da se prebrodi, i to je to. Ameri su mnogo čudniji od nas, ali što ih duže gledaš, to su ti naši čudniji.
Ali ništa to nije strašno, a evo i zašto. Niko nije završio programiranje tako što je odustao od nečega na najmanji nagoveštaj problema, te neće ni on. Neće se, naravno, vratiti, već će ostati ovde dovoljno dugo da podsvesno prihvati organizaciju života, jer što Zana kaže, kad se jednom izorganizuješ - sky is the limit.
Muljaće kao i svi uostalom i dan danas što muljamo taj osećaj negde duboko u stomaku, sve će se češće sećati lepih (boljih) stvari koje ga vezuju za tamo, ali će, već nakon prvog odlaska kući, da usledi onaj drugi, mnogo hladniji tuš: ovde si
kući.
I to je to. Užasan osećaj. Ali svi smo preživeli (paz' ti mene, u prošlom vremenu...
) pa će i on. I biće sve kako treba.