Citat:
Prvobitno poslao korisnik ACika011
Srbija, zemlja u Evropi ali u isto vreme izvan nje. Situacija je ovde kao u svim zemljama ex-yu, siromastvo, korupcija, mrznja i pakost. Pitanje je kako covek ovde uopste moze ostati. Zemlja u kojoj su idoli mladim ljudima Kristijan Golubovic, Maca Diskrecija, Jelena Karleusa i ostala bagra sa estrade i "javnog zivota", gde svi mogu da nabroje ucesnike reality emisija a ne mogu da nabroje 5 srpskih naucnika. Zemlje gde se sve moze preko veze i preko mita, gde su direktori javnih preduzeca klosari koji srednju skolu nisu zavrsili a doktori sede kuci. Ovde zaista ima mogo problema ali je jedan od najvecih je (ne)mogucnost mladih ljudi da ovde nesto stvore, i zbog toga oni odlaze i zaista ih niko ne moze kriviti, time se stvara neki ciklus gde inteligentni, pametni, obrazovani ljudi odlaze a ovde ostaju ovi "drugi" koji nastavljaju da kradu i unistavaju ovu drzavu. Meni je zivotna zelja da nakon zavrsenog fakulteta odem u US of A, ne zato sto mrzim Srbiju vec zbog cinjenice da tamo mogu imati svoje "Ja", gde mogu da radim u struci i da kupim sta hocu bez razmiljanja da li cu sutra imati za hleb. Sledeca stvar je buducnst moje dece, zelim da im priustim ono sto ja nisam mogao da imam (nije da sam sada siromasan naprotiv zivim sasvim ok za ove nase standarde ali verujem da uvek moze bolje). Eto to su neke od stvari zbog kojih vecina ljudi zeli da ode odavde, na zalost to je tako...  |
Ista stvar i u Hrvatskoj. Ja se jednostavno ne mogu pomiriti s tim i ne mogu kao velika većina na Balkanu slijepo vjerovati da će jednoga dana biti bolje. Ovdje ni za 50 godina ne može biti bolje! Ja sam živjela 8 godina u Švicarskoj, tamo sam osnovnu završila. Tako da znam kako se može NORMALNO živjeti. Je da nisam upućena previše u pronalazak posla tamo pošto sam bila dijete ali jedno znam, nikad mi ništa nije falilo, nikad mi roditelji nisu rekli ''ne možemo ti to kupiti, nemamo novaca''. Ja sam sada udana i imam dvoje djece od skoro 7 i 8 godina. Kad razmišljam o njihovoj budućnosti srce mi se slama jer znam da je ovdje neće imati. Gledam šta oni uče u školi, trude se djeca, ali šta im to sve vrijedi kad se znanje ovdje ne cijeni. I to mi je onaj najgori osjećaj, stvarno se trude, uče, ja ih stalno potičem na to, ali mali glasić u mojoj glavi mi stalno govori da je to sve uzalud. Srećom pa oni to još ništa ne razumiju.
Isto tako mi se gadi ovaj naš mentalitet. Svaki dan se nanovo zgražam na izjave nekih (čitaj većine) ljudi. Točno da čovjek stane i zapita se...''dali on/ona to ozbiljno misli?''. Ljudi su toliko ograničeni, toliko mrzovoljni, pa i egoistični. U jednu ruku ih razumijem pošto je stanje u državi takvo kakvo je ali opet ne možeš biti toliko zatucan. I onda kad mi netko dođe i kaže ''ma oni Amerikanci su glupi'' pa točno da čovjek popi*di!
Zašto baš u Ameriku? E to mi je najdraže pitanje
. Kada sam mami rekla da razmišljamo o odlasku u Ameriku ili Kanadu prvo pitanje je bilo zašto baš tamo? Zašto ne negdje bliže, recimo u Njemačku? Na to sam joj odgovorila ''ako već idem onda idem što dalje od Hrvatske!''. Ne sviđa mi se ni Europa, sve je to ista gamad. U Amerikama se bar znanje cijeni ako ništa drugo. Tamo vidim budućnost za moju djecu, tamo imaju toliko mogućnosti.
Svima govorim pa ću sad i tu napisati, meni kao meni je trenutno ovdje ok, prihvatljivo. Suprug radi, pa onda malo radi i kod kuće. Ja si nađem online poslić pa isto od kuće malo nešto odradim. I tako se krpamo. Imamo svaki mjesec za jesti, piti, oprati se. Ne mogu se previše žaliti jer ima ljudi koji su u puuuuno goroj situaciji od nas. Ali tko meni garantira da će se i moja djeca uspjeti tako snaći?! Zašto bi se uopće morali snalaziti kada tamo negdje postoji zemlja u kojoj će sigurno moći jednog dana naći bilo kakav posao?!
Samo želim svojoj djeci priuštiti normalan život dostojan čovjeka!
Oprostite na podugom postu ali jednostavno sam imala potrebu negdje izraziti svoje mišljenje.