Citat:
Prvobitno poslao korisnik Nina-Nina
Možda nije potrebno ali tema se zove Razlozi (naši) za odlazak u USA. Pa ako netko ima želju objašnjavati zašto želi otići, zašto to nebi i učinio na za to predviđenoj temi  . |
Pa ako je neophodno evo jedne pričice.
Rođak, ili kako to već Srbiji zovu 'brat od strica', je otišao pre par godina u Ameriku. Moj vršnjak, 25 godina. Zajedno smo išli u osnovnu, ali kako je bio prosečan đak, upiše zanat. Završi to. Bio je izuzetno vredan dečko, nije odbijao nijedan posao, ali to su uglavnom bili low level - low paid fizički poslovi. I tako u međuvremenu 'nabasa' na drugaricu iz prve polovine osnovne škole, koja je otišla u Čikago sa porodicom pre više od 15 godina. Mala se opasno zatreskala u njega, i malo pomalo, pade veridba, i odjednom sređivanje vereničke vize za njega. Potrajalo je sve oko pola godine, otišao, oženio se.
A sada da pređem na glavni deo.
Otišao je pre nešto manje od 4 godine. Ako izuzmemo pogodnost da je imao relativno besplatan krov nad glavom i garantovan posao sa njenim bratom i ocem, kupio je prvo auto posle tri meseca. Drugo auto posle još šest meseci. Njegovi roditelji su prestali da rade, takođe istrošeni od fizičkih poslova, te pored onoga što priušti sebi tamo, može da priušti da ih potpuno izdržava. Ta dva auta prodao, kupio novo auto iz fabrike posle godinu ipo. Posle dve godine dobio državljanstvo jer je bio apsolutno primeran građanin. Počeo da sređuje papire za roditelje, jer je sin jedinac, pa su igrali na fazon spajanja porodice. I to je završeno u rekordnom roku. Sada čekaju intervju i vize. U međuvremenu se čujem sa njim, kaže kupio stan od nešto preko 100 kvadrata. Oke, nije za keš, već je dobar deo na kredit, ali opet je mogao priuštiti tako nešto. Onda letovanje na Floridi, obilazak familije u Las Vegasu više puta. Opsesivno voli pecanje i svaki vikend može sebi priuštiti da ode i do 200-300 milja daleko, na jezera i reke i da u miru i tišini sedi i peca. Naravno, ništa od toga nije palo sa neba. Oboje rade, naročito on, pet dana u sedmici crnči, na početko je bilo svaki dan. Poenta je da mu nije žao i teško otići na posao svako jutro jer zna zašto to radi, ima planove, koji su ostvarivi, ima želje koje su ostvarive, snovi koji su je..no ostvarivi...
Sa druge strane, ja, uspešan učenik u osnovnoj, još uspešniji u srednjoj, o fakultetu ne bih, zbog raznoraznih problema kilavim ali završavam prilično težak fakultet. I šta dobijam nakon svega ovoga? Na birou moje zanimanje nije zvanično priznato. Da je uspeh ako nađem posao u kafiću ili kod kineza da bih mogla kupiti pantalone u prodavnici polovne odeće. Da već 7 godina ne mogu priuštiti jedan jedini izlazak u grad. Da psihički propadam zbog....
Realno ovako može do sutra. Mnogi su to lepo sročili i u jednoj rečenici....