Od prvog razreda osnovne škole učili su me da se trudim i ulažem u sebe "da bi mi se jednog dana vratilo". Zavšila sam gimnaziju, Fakultet političkih nauka u roku, nikad ispit nisam pala. Zaposlila se u struci i uporedo završila master na istom fakultetu, takođe u roku i bez ijednog nepoloženog ispita. U međuvremenu postala član Mense, govorim engleski, nemački, španski i solidno se snalazim na računarima. Ovo dosad je zvučalo kao CV, ali zašto sam sve to napisala? Pa evo:
Nakon godina vrednog rada i truda, došlo vreme da to uloženo počne da se vraća. I šta mi se vratilo? Radim već pet godina u struci, pohvale pljušte i obim posla se povećava a još nisam prijavljena i nema izgleda da ću biti (koleginicu prošle godine prijavili posle 13 godina). Nemam pravo na kredit niti porodiljsko odsustvo, a ionako ne bih ni imala gde da odgajam dete jer živim sa mužem u garsonjeri od 28 kvadrata. Danas u samoposluzi mi se prijeo indijski orah, ali kad sam izmerila ono što sam sipala i videla cenu, morala sam da ga vratim i osećala sam se kao najveći bednik.
Znam da ću provesti ko zna koliko dana plačući za porodicom i prijateljima, ali ovde jednostavno nemam nikakvu budućnost. Odlazim za manje od dva meseca. Muž ima zanat koji se dobro plaća, a ja planiram da konkurišem za stipendiju za doktorske - u nekim zemljama onaj papir koji dobiješ na kraju studija ipak nešto znači...
|