Dugo čitam forum, godinama već... i dugo se prijavljujem na lutriju. Nakon nekoliko godina kada sam to radila zbog velike želje svog muža koji je oduvek maštao da živi u Americi, sada sam ja ta koja vodi paralelni život - jedan sivi i realni u Srbiji, i drugi ružičastiji tamo daleko u Americi.
Ne, ne mislim da je tamo sve sjajno i bajno ali sam sigurna da bi nam ta vrsta promene prijala. Mislim da bi nam se vratio osmeh na lice, da bismo uz nove mogućnosti bili bolji i srećniji ljudi a samim tim i bolji roditelji našoj deci. Deca bi svakako dobila priliku da vode bolje organizovani život u kome bi trenirali ono što žele, išli na rođendane na koje su pozvani, zimovanja i ekskurzije sa drugarima, imali patike o kojima maštaju, a da mi roditelji ne moramo više izgovarati onu groznu rečenicu "Žao mi je, ali nemamo novca za to"..
Da, mislim da bismo tamo i bez naših fakultetskih diploma, radeći neke "obične" poslove mogli živeti jedan normalniji porodičan život, i to je osnovni razlog za odlazak. Sada ili za koju godinu, nebitno. Ja sam u svojoj glavi već otišla.
