Citat:
Prvobitno poslao korisnik ejpril88
Moram sa vama da podelim iskustva sa svog sadasnjeg (prvog) posla u Americi, posto sam u totalnom soku (s kao skola a ne sok od borovnice, nemam ovde namesten srpski na tastaturi).
Elem, posao sam nasla 18 dana nakon dolaska u Cikago preko sajta Craigslist. Pisalo je da im treba pomoc u kancelariji i da je pozeljno znanje Excela. Prijavih se ja, dodjoh na intervju na kome mi je receno da je satnica 12 dolara (jedina OK strana ovog posla), da se radi od ponedeljka do petka po devet sati a subotom sest, ali da cu dobiti jedan dan slobodan tokom radne nedelje (sto se nije desilo). Ubrzo sam shvatila da ce moj posao biti da skeniram gomilu papira i proveravam da li se brojevi u Excelu poklapaju sa onima koje dobijam na papiru (postupak koji bi jedan kompjuterski program mogao da obavlja bez ikakvih problema, ali oni ne zele da promene metode koje su usvojili pre sedam godina).
Na stranu to sto se kancelarija raspada, sto imamo jedan minijaturni prozor u sobi sa gomilom racunara a metode rada su kao iz 19. veka, ono sto me najvise sokira jeste odnos nadredjenih prema zaposlenima, kao i cinjenica da se vecina zaposlenih potpuno slaze sa takvim odnosom.
Primer br. 1:
Devojka dolazi na posao u 8 i 31 a radi se od 8 i 30. Obezbedjenje je zapisuje i odmah prijavljuje sefici koja dolazi i drzi svima predavanje kako ne smemo da kasnimo a ako kasnimo moramo da najavimo (kasnije shvatam da kancelarijski sat zuri dva minuta i da devojka zapravo nije ni zakasnila).
Primer br. 2:
U jednom od marketa za koje radimo racunovodstvo izbija poplava koju vidimo preko sigurnosne kamere na ekranu. Posto je vanredna situacija, normalno zanima nas sta ce biti i gledamo u ekran. Sutradan dolazi sef i drzi nam predavanje kako nemamo pravo da skidamo pogled sa svojih monitora u toku radnog vremena jer svaki takav trenutak znaci da obavljamo manje posla a ko ce to da plati? Citiram - You have no right to turn to your right shoulder.
Primer br. 3:
Koleginica pita kada je happy hour za kafu u obliznjem kaficu (razgovor koji je trajao dva i po minuta). Odmah zatim zove sefica koja kaze kako prica nije dozvoljena i kako smo placeni da radimo a ne da pricamo.
Mogla bih do sutra da nabrajam ovakve primere, a tu je i apsolutno ponizavanje radnika, od toga da sef preko razglasa narucuje "donesite mi vodu, uradite to i to" pa do cinjenice da je devojci koja je dala otkaz rekao "You're nothing, you piece of shit". Kad se na sve to doda samo sedam dana godisnjeg odmora i tri dana bolovanja (i to tek nakon godinu dana), jasno je zasto trazim drugi posao  Inace, u Srbiji sam pet godina radila kao novinar (za sta sam se i obrazovala), tako da me ovaj posao sa nula kreativnosti i atmosferom kao u Pjongjangu ubija u pojam. Izvinite na kilometarskom postu, htela sam da olaksam dusu.
Vi koji radite u normalnim firmama molim vas podelite svoja iskustva, cisto da znam da ima nade |
Ејприл, па да ли је могуће? Ево и ја сам у шоку! (без сока од боровнице). Просто ми није јасно како је то могуће у земљи истине, љубави и правде... Па зар се такве ствари не дешавају само у Србији и земљама Балкана?
Али, као што беше овде написала једна чланица форума, која још није извучена и машта о обећаној земљи, бар ћеш моћи да путујеш, идеш на разна културна дешавања и бити цењена...
Ево коментар на овај твој текст једног мог друга који је овде 5 година, такође добио зелену карту на лутрији:
To bi trebao da kazes ovima u srbiji
Jer je ovde takvih firmi, poslova koliko hoces.
Kod mene isto nije dozvoljena prica, jos pogotovo ako masina ne radi.. U prosloj firmi imalo je zvono za pocetak, kraj i kada je vreme rucku, a brat tog gazde je cak brojao ko koliko ide u wc i znao je da kaze, da ako vec ne mozes da izdrzis uzmi flasu pa pored masine. Za kasnjenje od minut, odbijali su pola sata, a sto se odmora tice ta je i srecnica.. Imala je 7+3 dana, a ja nigde nisam imao vise od 5 posle prve godine.
Ne zalim se, ali da je lako, nije
А још да додам.. у тој прошлој фирми у којој је радио... само су им једног понедељка заказали састанак у 4 и обавестили све у фабрици да је фирма банкротирала и да су, је л те, сви остали без посла... и нема ту пренемагања, Вучићу педеру помажи, него су сви кренули у потрагу за новим послом... а пошто су тамо птимали чек на две недеље, после банкрота је газда остао свима дужан плату за недељу дана...
Ево, и ја се питам како је то могуће овде у Америци када је овде све мед и млеко....