Posto se duuuugo nisam javljao, da ne pomislite da sam se vratio.
Puj, puj, pomerio sam se sa mesta.
Ljudi, otkrio sam autobuse. Nije legenda. Autobusi postoje, ali samo u Harris County. Voznja njima je prava milina. Cena, sitnica: $1,25. Karta ti vazi 3 sata. Druga opcija je dnevna karta: $3. To ne treba da objasnjavam.
Sabrao sam 2 i 2 i video da mi do posla treba nekih 50 minuta busom. To je ovde "iza coska".
Jedina mana je sto ne mogu da idem u Sugar Land, ali ko ce se vracati iz grada na selo.
Kad me pitaju, odakle sam, mogu da im kazem da sam iz Hjystona, a ne iz neke tamo Slatke poljane.
Preporucujem vam, da kada birate mesto gde cete stanovati, pogledate kakva je okolina. Meni se desilo da se "neoprezno" vracam iz obliznje prodavnice u 10 uvece. Na poslu su me upozorili da to vise ne radim
narocito da se ne setam pored Sam Houston highway.
Video sam da me na ulici gledaju cudno. Verovatno su me culi kako pricam telefonom, pa su pomislili da sam Rus. Znaju da sa njima nije lako izaci na kraj. Uostalom, pitajte Klintonovu zenu kako Rusi namestaju izbore.
Evo mog licnog utiska nakon 3 meseca:
Ljudi, tesko je, ali vredi doci i videti. Amerika se veoma razlikuje od Evrope. Ko nije spreman da okrene citav svoj zivot naopacke, ne treba ni da pomislja da dolazi, a kamoli da igra lutriju. Ko je spreman na promenu bice mu bolje nego tamo odakle sam, na primer, ja dosao.
Da li me drma nostalgija?
Ne, ali postoji nesto drugo. Bio sam u jednoj prodavnici raznih stvari za kucu. Posto sad iznajmljujem stan, ukrasi i razne sitnice mi vise nisu potrebne. Sta vise, smetaju kad se selis. To su one stvari koje cine dom. Svi ih imamo. Skupljaju prasinu na policama i po ormarima, ali znace nam puno. Video sam mnogo toga sto sam imao u svom stanu, video sam ljude kako biraju te sitnice.
Izasao sam iz prodavnice, otisao do Specs-a (prodavnica pica, prim.autora), kupio jedno "unuce" votke i... zaboravio na unutrasnjost prodavnice. Od tada vise ne zalazim u takve prodavnice. Walmart i H.E.B. su zakon. Imaju samo robu za gastarbajtere. A tamo gastarbajteri uglavnom i zalaze.
Video sam beskucnike i prosjake. Propali su od siromastva i lose ishrane. Danas su se neki svadjali oko nekih stvari koje su nasli u kanti za otpatke. Podsetili su me na neke ljude u mojoj bivsoj domovini. Podsetili su me zbog cega sam ovde.
Bio sam i u Teslinom salonu (to su oni sto prodaju automobile, ne muzej naseg genija). Video sam kako ljudi potpisuju ugovor da cekaju auto godinu dana. Kupili su ga samo zato sto je to "Tesla". Ne zboj naseg zemljaka, nego zbog prestiza.
Stajao sam pola sata u redu da kupim specijalitet iz Luizijane. Kuvani recni rakovi su bili hit ovih dana. Tako je svake godine. Kao sto bi rek'o Mujo u onom vicu: "Lepa je banana, ali joj je velika kostica." Kad smo kod Muje, pricao sam na poslu taj vic Amerikancima (rodjenim ovde). Reakcija: Ne moze se opisati. Sutra im nosim banane na posao.
Ko vam kaze da nema "nase" kafe, taj vas je slagao. U H.E.B. ima da se kupi przena kafa na merenje. Izbor je veliki. Ima tridesetak vrsta. Postoji i mlin. Dok sam gledao kako se okrece na najsitnije, videh natpis: "Turkish". E rek'o, to mi je trebalo. Sutra im spremam kafu uz banane.
Kostice bacamo.
