Razlozi (naši), za odlazak u USA

[markoss]

uporedicu balkan sa cernobiljom....ogromno podrucje koje je zatrovano za vjek i vjekova i na kome jednostavno ne moze nikad biti uslova za normalan zivot, eto to je balkan.

a da ne pricamo o socijalnoj slici, obrazovanju, opsesiji gradjana o politici, realiti show na svakom kanalu, mito korupcija, zakon na nultom mestu, pravosudje koje je presmesno...pa tek onda na zadnjem mestu novac

[BetterFuture]

...i tacka! Potpisujem sve. Bravo!

____________________________

[tripko]

Vala istina, ovde nikad nije ni bilo niti ce biti uslova da normalan covek pristojno zivi, napreduje, uci, stvara porodicu itd..... Stalno neko s****e. Ja zalim sto su se moja mama, baba i deda vratili iz Nemacke pocetkom 70tih. Deda hteo da glumi privatnika kod komunista.
Ono sto je najgore cak je i narod zatrovan mrnjom, lenjoscu, bahatoscu... Retki su pozitivni primeri u nasem drustvu i to mene izludjuje. Ni preko ne tece med i mleko ali rezultati onogo ko radi su daleko vidljivi. Imam par drugara u US neki su cak i mladji od mene pogledam dokle su oni dogurali a dokle ja. Da uzmemo glup primer stambenog resenja ja sa visokom strucnom spremom mogu samo da sanjam da od svoje plate koja je smanjena za 50% od 2014 do danas, da uzmem kredit za stan. Dok ovi moji drugari su to resili pre dosta dosta godina. Neko ce reci cuti dobro je sto imas posao i koliko toliko stize plata, necu da cutim i da trunem ovde ocu da napredujem a to ovde ne mogu da postignem.

[mphysicist]

Prvobitno poslao korisnik Nina-Nina

Možda nije potrebno ali tema se zove Razlozi (naši) za odlazak u USA. Pa ako netko ima želju objašnjavati zašto želi otići, zašto to nebi i učinio na za to predviđenoj temi .

Pa ako je neophodno evo jedne pričice.
Rođak, ili kako to već Srbiji zovu 'brat od strica', je otišao pre par godina u Ameriku. Moj vršnjak, 25 godina. Zajedno smo išli u osnovnu, ali kako je bio prosečan đak, upiše zanat. Završi to. Bio je izuzetno vredan dečko, nije odbijao nijedan posao, ali to su uglavnom bili low level - low paid fizički poslovi. I tako u međuvremenu 'nabasa' na drugaricu iz prve polovine osnovne škole, koja je otišla u Čikago sa porodicom pre više od 15 godina. Mala se opasno zatreskala u njega, i malo pomalo, pade veridba, i odjednom sređivanje vereničke vize za njega. Potrajalo je sve oko pola godine, otišao, oženio se.
A sada da pređem na glavni deo.
Otišao je pre nešto manje od 4 godine. Ako izuzmemo pogodnost da je imao relativno besplatan krov nad glavom i garantovan posao sa njenim bratom i ocem, kupio je prvo auto posle tri meseca. Drugo auto posle još šest meseci. Njegovi roditelji su prestali da rade, takođe istrošeni od fizičkih poslova, te pored onoga što priušti sebi tamo, može da priušti da ih potpuno izdržava. Ta dva auta prodao, kupio novo auto iz fabrike posle godinu ipo. Posle dve godine dobio državljanstvo jer je bio apsolutno primeran građanin. Počeo da sređuje papire za roditelje, jer je sin jedinac, pa su igrali na fazon spajanja porodice. I to je završeno u rekordnom roku. Sada čekaju intervju i vize. U međuvremenu se čujem sa njim, kaže kupio stan od nešto preko 100 kvadrata. Oke, nije za keš, već je dobar deo na kredit, ali opet je mogao priuštiti tako nešto. Onda letovanje na Floridi, obilazak familije u Las Vegasu više puta. Opsesivno voli pecanje i svaki vikend može sebi priuštiti da ode i do 200-300 milja daleko, na jezera i reke i da u miru i tišini sedi i peca. Naravno, ništa od toga nije palo sa neba. Oboje rade, naročito on, pet dana u sedmici crnči, na početko je bilo svaki dan. Poenta je da mu nije žao i teško otići na posao svako jutro jer zna zašto to radi, ima planove, koji su ostvarivi, ima želje koje su ostvarive, snovi koji su je..no ostvarivi...
Sa druge strane, ja, uspešan učenik u osnovnoj, još uspešniji u srednjoj, o fakultetu ne bih, zbog raznoraznih problema kilavim ali završavam prilično težak fakultet. I šta dobijam nakon svega ovoga? Na birou moje zanimanje nije zvanično priznato. Da je uspeh ako nađem posao u kafiću ili kod kineza da bih mogla kupiti pantalone u prodavnici polovne odeće. Da već 7 godina ne mogu priuštiti jedan jedini izlazak u grad. Da psihički propadam zbog....
Realno ovako može do sutra. Mnogi su to lepo sročili i u jednoj rečenici....

[Nina-Nina]

Prvobitno poslao korisnik mphysicist

Pa ako je neophodno evo jedne pričice.
Rođak, ili kako to već Srbiji zovu 'brat od strica', je otišao pre par godina u Ameriku. Moj vršnjak, 25 godina. Zajedno smo išli u osnovnu, ali kako je bio prosečan đak, upiše zanat. Završi to. Bio je izuzetno vredan dečko, nije odbijao nijedan posao, ali to su uglavnom bili low level - low paid fizički poslovi. I tako u međuvremenu 'nabasa' na drugaricu iz prve polovine osnovne škole, koja je otišla u Čikago sa porodicom pre više od 15 godina. Mala se opasno zatreskala u njega, i malo pomalo, pade veridba, i odjednom sređivanje vereničke vize za njega. Potrajalo je sve oko pola godine, otišao, oženio se.
A sada da pređem na glavni deo.
Otišao je pre nešto manje od 4 godine. Ako izuzmemo pogodnost da je imao relativno besplatan krov nad glavom i garantovan posao sa njenim bratom i ocem, kupio je prvo auto posle tri meseca. Drugo auto posle još šest meseci. Njegovi roditelji su prestali da rade, takođe istrošeni od fizičkih poslova, te pored onoga što priušti sebi tamo, može da priušti da ih potpuno izdržava. Ta dva auta prodao, kupio novo auto iz fabrike posle godinu ipo. Posle dve godine dobio državljanstvo jer je bio apsolutno primeran građanin. Počeo da sređuje papire za roditelje, jer je sin jedinac, pa su igrali na fazon spajanja porodice. I to je završeno u rekordnom roku. Sada čekaju intervju i vize. U međuvremenu se čujem sa njim, kaže kupio stan od nešto preko 100 kvadrata. Oke, nije za keš, već je dobar deo na kredit, ali opet je mogao priuštiti tako nešto. Onda letovanje na Floridi, obilazak familije u Las Vegasu više puta. Opsesivno voli pecanje i svaki vikend može sebi priuštiti da ode i do 200-300 milja daleko, na jezera i reke i da u miru i tišini sedi i peca. Naravno, ništa od toga nije palo sa neba. Oboje rade, naročito on, pet dana u sedmici crnči, na početko je bilo svaki dan. Poenta je da mu nije žao i teško otići na posao svako jutro jer zna zašto to radi, ima planove, koji su ostvarivi, ima želje koje su ostvarive, snovi koji su je..no ostvarivi...
Sa druge strane, ja, uspešan učenik u osnovnoj, još uspešniji u srednjoj, o fakultetu ne bih, zbog raznoraznih problema kilavim ali završavam prilično težak fakultet. I šta dobijam nakon svega ovoga? Na birou moje zanimanje nije zvanično priznato. Da je uspeh ako nađem posao u kafiću ili kod kineza da bih mogla kupiti pantalone u prodavnici polovne odeće. Da već 7 godina ne mogu priuštiti jedan jedini izlazak u grad. Da psihički propadam zbog....
Realno ovako može do sutra. Mnogi su to lepo sročili i u jednoj rečenici....

Mislim da si me malo krivo shvatila...nisam ništa loše mislila sa onim što sam napisala. Kako sam napisala koji su moji razlozi isto tako volim pročitati i tuđe razloge, mišljenja pa tako i tvoje. Drago mi je da si i ti napisala neka svoja razmišljanja i vjerujem da se bar malo lakše osjećaš sada kad si to napisala. Ne znam kako je drugima, ali bar je meni tako bilo.
I još nešto...ovako si bar malo ubijamo vrijeme dok čekamo 5. mjesec, zar ne?

[mphysicist]

Njah, do petog meseca me čekaju dva ispitna roka, kada sve druge obaveze izuzmem te se trudim da ne razmišljam mnogo o ovoj lutriji, tako da savetujem isto. Treća mi je ovo prijava, da ne kažem peta, jer dve godine već se i dečko i ja prijavljujemo. U svakom slučaju nada ne umire, kao ni neki planovi za neke druge zemlje i načini za iseljenje u njih, jer je ovo ipak samo lutrija u pravom smislu te reči.

[ejpril88]

Od prvog razreda osnovne škole učili su me da se trudim i ulažem u sebe "da bi mi se jednog dana vratilo". Zavšila sam gimnaziju, Fakultet političkih nauka u roku, nikad ispit nisam pala. Zaposlila se u struci i uporedo završila master na istom fakultetu, takođe u roku i bez ijednog nepoloženog ispita. U međuvremenu postala član Mense, govorim engleski, nemački, španski i solidno se snalazim na računarima. Ovo dosad je zvučalo kao CV, ali zašto sam sve to napisala? Pa evo:
Nakon godina vrednog rada i truda, došlo vreme da to uloženo počne da se vraća. I šta mi se vratilo? Radim već pet godina u struci, pohvale pljušte i obim posla se povećava a još nisam prijavljena i nema izgleda da ću biti (koleginicu prošle godine prijavili posle 13 godina). Nemam pravo na kredit niti porodiljsko odsustvo, a ionako ne bih ni imala gde da odgajam dete jer živim sa mužem u garsonjeri od 28 kvadrata. Danas u samoposluzi mi se prijeo indijski orah, ali kad sam izmerila ono što sam sipala i videla cenu, morala sam da ga vratim i osećala sam se kao najveći bednik.
Znam da ću provesti ko zna koliko dana plačući za porodicom i prijateljima, ali ovde jednostavno nemam nikakvu budućnost. Odlazim za manje od dva meseca. Muž ima zanat koji se dobro plaća, a ja planiram da konkurišem za stipendiju za doktorske - u nekim zemljama onaj papir koji dobiješ na kraju studija ipak nešto znači...

[BetterFuture]

Prvobitno poslao korisnik ejpril88

Od prvog razreda osnovne škole učili su me da se trudim i ulažem u sebe "da bi mi se jednog dana vratilo". Zavšila sam gimnaziju, Fakultet političkih nauka u roku, nikad ispit nisam pala. Zaposlila se u struci i uporedo završila master na istom fakultetu, takođe u roku i bez ijednog nepoloženog ispita. U međuvremenu postala član Mense, govorim engleski, nemački, španski i solidno se snalazim na računarima. Ovo dosad je zvučalo kao CV, ali zašto sam sve to napisala? Pa evo:
Nakon godina vrednog rada i truda, došlo vreme da to uloženo počne da se vraća. I šta mi se vratilo? Radim već pet godina u struci, pohvale pljušte i obim posla se povećava a još nisam prijavljena i nema izgleda da ću biti (koleginicu prošle godine prijavili posle 13 godina). Nemam pravo na kredit niti porodiljsko odsustvo, a ionako ne bih ni imala gde da odgajam dete jer živim sa mužem u garsonjeri od 28 kvadrata. Danas u samoposluzi mi se prijeo indijski orah, ali kad sam izmerila ono što sam sipala i videla cenu, morala sam da ga vratim i osećala sam se kao najveći bednik.
Znam da ću provesti ko zna koliko dana plačući za porodicom i prijateljima, ali ovde jednostavno nemam nikakvu budućnost. Odlazim za manje od dva meseca. Muž ima zanat koji se dobro plaća, a ja planiram da konkurišem za stipendiju za doktorske - u nekim zemljama onaj papir koji dobiješ na kraju studija ipak nešto znači...

Draga ejpril88, zelim Vam svu srecu i da napokon dozivite "better future"!

[tripko]

O ovome i ja govorim.Ne mogu da se setim da li sam procitao na forumu ili cuo negde ali zalosno je i pored tretnama stranca, vrednog rada, covek je cenjen i placen bolje nego u vlastitoj zemlji. Ne znam zasto ali ove godine sam veliki optimista po pitanju lutrije u odnosu na prosle.

[ejpril88]

Hvala Ja bih bila najsrećnija da sve to mogu da ostvarim i u Srbiji, u kojoj radim posao koji volim i mnoge drage ljude. Ali šipak