E sad malo psihologije...

[reg]

"Za razliku od Srbije, i rekao bih dobrog dela Evrope (narocito mediterana), zivot u USA nema dve
poluperiode - aktivnu u kojoj covek svojim angazovanjem diktira zbivanja u zivotu, i pasivnu u kojoj
se prepusti da mu zivot nanese prijatne i zanimljive situacije, susrete sa prijateljima, lake zabave itd.
U USA ce se pasivnom cekacu malo toga desiti. Ukoliko covek nije u tokovima aktivnog zivota, prikacen
na clock svakodnevnog komunalnog stresa, moze vrlo lako i vrlo brzo da mu postane neizdrzivo dosadno.
Zivot je jednostavno namesten da covek svojom akcijom postigne strasno puno, da prosto ne veruje
ocima sta je sve uspeo da aranzira svojim planiranjem i neuporedivom kontrolom egzekucije, medjutim
na onu pasivnu stranu (sedeo sam danima za istim stolom u lokalnom kaficu pod lipom sa Perom, Zikom,
Mikom, Lazom, a onda je jednog dana naisla prilika koju sam dugo cekao...) je bolje da ne racuna uopste,
to se nece desiti. Prilike se ukazuju samo onome ko aktivno igra zivot. Za aktivne karaktere, one koji zive
i disu to sto rade, koji se odmaraju promenom pre nego lenstvovanjem, nema boljeg mesta na svetu.
Za pasivnije likove, ima mnogo boljih mesta, ukljucujuci i Evropu."

Izvor/Citat: Milanche

Odlazak u USA ce doneti ghost of chance ali samo za onoga koji
ima nesto na cemu je dugo radio, sto ima strasan potencijal, i sto tek treba da se ispili.

[Kilimandzaro]

Posto smatram da je psiholoska tema vrlo bitna u kompletnom ovom procesu, iako je ova divno pocela a posle malo skrenula, ja bih ipak da je ösvezim. Elem, od kad sam saznala da sam izvucena, tri dana ne spavam. Fizicki sam postala potpuno iscrpljena. Tablete koje me inace komiraju, nista ne pomazu. Imam osecaj straha, pomesan sa osecajem srece, zelju da odustanem, koja se smenjuje s zeljom da sto pre odem, brigu kako ce se deca uklopiti, kako da isfinansiramo ceo proces. Mislim znam da je sve to normalno ali insomnija me fizicki ubi. Ima li jos neko ovakva iskustva?

[markoss]

Prvobitno poslao korisnik Kilimandzaro

Posto smatram da je psiholoska tema vrlo bitna u kompletnom ovom procesu, iako je ova divno pocela a posle malo skrenula, ja bih ipak da je ösvezim. Elem, od kad sam saznala da sam izvucena, tri dana ne spavam. Fizicki sam postala potpuno iscrpljena. Tablete koje me inace komiraju, nista ne pomazu. Imam osecaj straha, pomesan sa osecajem srece, zelju da odustanem, koja se smenjuje s zeljom da sto pre odem, brigu kako ce se deca uklopiti, kako da isfinansiramo ceo proces. Mislim znam da je sve to normalno ali insomnija me fizicki ubi. Ima li jos neko ovakva iskustva?

Pa ja mislim da je vecina nas ovo iskusila pogotovo mi koji smo sa malom decom. Mene je slicno stanje drzalo jedno 2 meseca pa me je popustilo. Ko zna kako bi bilo da nije ovog foruma, mozda bi bilo lakse da ne znas mnoge informacije a opet jako je vazno i da znas dosta detalja.

Ja sam tek u decembru posle intervjua svojoj okolini, kolegama, prijteljima, familiji objavio da odlazim i 99% njih mi je cestitalo na hrabrosti ali bukvakno niko nije rekao nesto negativno..

Na dan odlaska..kad su me otpratili na aerodrom cerka, supruga, majka i zenin brat, i kad sam ostao sam na gejtu pred ulazak u avion, osetio sam ogroman strah...mislim da sam tek tada shvatio velicinu i ozbiljnost citave situacije.
U usa sam puna dva meseca i mislim da sam se lepo uklopio..video sam kako je ziveti u Chicago downtown a osetio sam i zivot u suburb medju mexicancima i crncima gde se policijske sirene cuju nonstop.

Ja na zivot gledam kao neko lavirint, gde lutate hodnicima i imate dva izbora, leva ili desna vrata...neka vam se otvaraju neka zatvaraju pa je izbor na vama koja cete odabrati ...dal rizikovati pa se pokajati.

Ja sam se licno bas dobro informisao oko svega vezano za posao u USA i da nisam zadnjih 12 godina radio kao vozac, verovatno se ne bih usudio da dodjem ovde, zapocnem obuku i nadam se od Juna krenem da radim.
I opet zahvaljujuci ovom forumu sam jako mnogo stvari saznao vezano za kamionski posao.

Kao sto sam pisao u prethodnim postovima, zapitajte se sta ostavljate iza sebe ako odete, koga ostavljate, da li imate samopouzdanje da cete svojim radom sebi i porodici doprineti bolji zivot. I za kraj, da se ne kajete posle par godina ako ne iskoristite ovu sansu.

[ejpril88]

Muz i ja nismo hteli da se radujemo sve dok nismo podigli vizirane pasose, jer dosad su nam se mnogi planovi izjalovili pa smo ocekivali da tako bude i sa Amerikom. Ali evo nas vec mesec i po dana u Cikagu
Rastanak od dragih ljudi naravno nije bio lak, nije svejedno kad se okupljate sa drustvom ili rucate sa porodicom a znate da ce to biti poslednji put, odnosno da ce te ih videti tek za godinu, dve, mozda cak i vise. Moj savet svima koji su izvuceni jeste da obavezno pokusaju, u Americi ko je vredan ne moze da propadne, a cak i da ne uspete uvek imate gde da se vratite.

[Kilimandzaro]

Ma nema sanse da je ne iskoristimo. Potpuno je jasno da cemo doci (isto u Chicago), ja vec uveliko iscitavam forum i jos ne postavljam pitanja jer je mozda neko dao odgovor. Prvo nema sanse da deci uskratim mogucnost dvojnog drzavljanstva. Mi ovde najbolje znamo da covek ne zna sta nosi dan sta nosi noc. Imam porodicu u Cikagu, pa je i tim lakse. Prosto kazem da me ova moja reakcija - ta insomnija- potpuno zbunila i paralisala. Inace sam ono sto kazu "jaka i stabilna".
Najvise me muci da odlucim kad da posaljem formular (nailazila sam na postove ali ne i na temu), Posto sam prilicno mali broj 23**, plasi me da ne dodjem prerano na red za intervju. Najradije bih da se iselimo sledece godine u junu (zbog starijeg deteta koje ide u skolu). A s druge strane imam osecaj da se necu smiriti dok ne posaljem i "zavrsim" s tim. Ako imate link na forumu, na kom se o ovome kontemplira, bila bih zahvalna,

[vuxanne]

Opet citam ovaj Zanin prvi post i ovaj Magelanov na ovoj poslednjoj strani, i jos uvek su tako relevantni, steta te jos malo ne pametujemo ovde, sasvim je zanimljiva tema...

[Talijan]

Ja se uskoro sa porodicom selim u USA preko radne vize, a "ubode" nas i GC ove godine tako da se sve lepo skockalo. Imam 48 godina sto bi po nekom defaultu trebalo da znaci da cu se tesko odvojiti od Srbije, nacina zivota, mentaliteta, ali ja ne idem zbog nedostatka novca i loseg posla, ja idem zbog naroda, nacina zivota, mentaliteta vecine , tako da mogu da budem siguran da nista od ovih faza necu tamo prolaziti, ne mogu da docekam da stignem tamo i krenem zivot od pocetka, bez korupcije, kombinacije, veza, kriminalaca koji kontrolisu sve, a svi oko mene sklapaju kraj sa krajem i uvek su u fazi "nisam sad nesto pri lovi", to slusam od verovatno svoje 15-te godine. Isto tako, nista ne radim bez debelog i detaljnog analiziranja i planiranja, posto sam u vizi vec tri godine, Chicago u koji idem poznajem uzduz i popreko a nikada nisam ni bio tamo. Sve u vezi sa nacinom zivota, porezima, kreditnim skorom, nekretninama sam istrazio do detalja, dok vidim da vecina ide bukvalno sa povezom na ocima pa se iznenadjuje na svakom koraku, ali to su isti oni koji govore da se tamo ne moze preziveti ako ne radis dva posla, a rade uglavnom najgore placene poslove ili u najgorim uslovima, i na kraju se i vrate.

Psihologijom sam inace opsednut i nikako ne mogu da shvatim vezivanje za bilo koga osim za svoje ukucane. Meni su supruga i deca najbolji prijatelji, "eksterni" najbolji prijatelji necu da kazem da ne postoje, ali su toliko retki da bih to i mogao da kazem. Oboje smo vremenom prekinuli sve veze i iz detinjstva i iz kraja i kumovske, svakakve, jer onaj mentalitet sa pocetka. Mislim da cu pre da nadjem prijatelja medju Amerikancima nego nasima, pred kojima cu se tamo praviti Englez

U Srbiji se nikada nisam osecao kao kod kuce, odavno sam hteo da idem ali razne zivotne okolnosti su to prolongirale.