Kakav je to osecaj?

[Tarzan]

Jos nije ni mart cestito poceo, a ja vec redovno proveravam postansko sanduce. Bas sam sasav, ali eto - vec pocinje da me hvata lutrijska groznica. Citajuci vase postove, nekako se osecam prilicno sigurnim da cu biti izvucen.
I pitam se, kakav je to osecaj, kada zateknes tu famoznu prvu kovertu iz Kentakija? Da li se ljudi promene nakon toga? Jer, ipak - ako si izvucen, veoma je velika verovatnoca (gotovo 100%) da ces sledece godine u ovo vreme vec biti (i pivo piti) "preko bare".
S druge strane, nakon ove svetske krize, koja je pocela u Americi, i koja se za sad tamo najvise i oseca (otkazi i tome slicno), postavlja se pitanje - koliko se radovati prvoj koverti?!
Ipak, siguran sam da je mnogo lep osecaj kada imas GC u dzepu i mozes da biras: hocu li u "Srbiju brale" ili SAD ili mozda u Kanadu.

[Zvezda]

Kad sam ja dobila kovertu sa aplikacijama unutra pocela sam da drhtim od uzbudjenja, jer je moj muz bas tada dobio radnu vizu za Canadu - posle 3 odbijanja. Pa mozes da zamislis kolika je bila sreca, jer nismo hteli da se razdvajamo po drugi put. Inace ljudi se ne promene nakon dobijanja koverte, samo promene planove ha, ha. A tek onda, kad prodju lekarski,pa intervju,pa dok zalepe vize u pasosu, tu vreme ne prolazi. E kad bude sve gotovo , onda molis Boga da te sreca prati u Americi.
Ali sta je tvoje docice

[xeg]

Sve zavisi od toga ko kako gleda na odredjene stvari. Ja sam presrecan sto se svega ovoga tice i stavio sam to ovako: sa mojih 30 i kusur godina ukazala mi se prilika da se ponovo rodim ali ovaj put da biram gde. Imam 51 drzavu tj. Srbiju i jos 50 USA sa svim prednostima i manama... i po mojim razmisljanjima stvari stoje ovako:
NISAM DOVOLJNO LUD DA BIH SE PONOVO RODIO U SRBIJI!!!


Sve je to maximalno individualno, ovo je samo malo karikirano moje razmisljanje.
Drzim ti palceve Tarzane, oduvek sam voleo Johnny Weissmuller-a ali znas da je i on rodjen u Srbiji pa zbrisao za States. Pa kad je otisao Tarzan - odoh vala i ja

[kaneolopa]

Fora je da se ne nadas previse. Prve godine kada sam se prijavila sve sam ko kuche ispred sanduceta chucala, i nista se nije dogodilo, druge godine sam gotovo i zaboravila na sve... ali kada su nas izvukli nismo se treznili sedam dana... . Jedino sto me je jako jako nerviralo je bilo kada sretnes neke poznanike, a oni te pitaju "Vi josh niste otishli?"(od ovoga sam dobijala slom zivaca).

[dreamerns]

Jaaoooooj....gde me to podseti. To je bas uzasno. Pizdeo sam na to najstrasnije. Znaci, otkada se proculo da smo dobili zelenu kartu....momentalno na svakih nedelju dana ljudi pitaju "a vi ste jos tu?", "jos niste otisli?"....i iako si 8000x doticnim osobama rekao, "ne...idem tad i tad (npr za 6 meseci)"....oni i dalje uporno svake nedelje ponavljaju isto pitanje...ono kao, zaboravio je. Bez ikakvog preterivanja, ali to pitanje nam je bilo ponavljano nekih 10x nedeljno.
Onda tek stize posebna garda mudrosera, koji mrdnuli iz svog grada/sela u zivotu nisu...da ti objasnjavaju kako je srbija najlepse mesto za zivot...."Sta ces tamo?"...kako nigde osim u Srbiji ne valja...itd.
Sve je to bilo korisno....sve je to uticalo da odlazak bude sto laksi u mojoj glavi....na kraju jedva cekas da "pobegnes".
Na samom kraju shvatis kako su te vec svi otpisali i (bar nama, koji smo kasnije otisli od planiranog....em zbog zapaljene ambasade, em zbog mog posla) ne preostaje ti nista drugo...nego da odes :-)

[kaneolopa]

Da ne spominjem da su nam svakih dva dana recitovali "Ostajte ovde, sunce tudjeg neba.... " Strasno je kada te tako otpisu... znaci nemozes nista da uradis... svi su ubedjeni da ti ides sutra, a ne da je to proces za koji treba vremena i sve po redu. Vodimo se motom: Home is where the heart is i stvarno je tako.

[Leona]

I mene pocinje hvatati neka lagana nervoza
Ali ako ne bude ove godine, bice neke druge nadam se, ako Bog da.
A osjecaj kakav bi bio...pfff, ne znam dal bih ostala na nogama

[steficacvek]

Ja sam bila sigurna da cu biti izvucena. Dragi i ja smo toliko razlicitih varijanti kontali kako da ja dodjem, i pored svih njih, ma koliko sigurne ili definisane bile, ja sam nekako znala da ce ta koverta doci. Iako ne vjerujem bas u ono "jako zeli nesto i dace ti se", tu sam prvi put pocela razmisljati o svemu sto sam procitala u knjizi "Secret"
Nisam bila kod kuce, bila sam poslovno na putu, u autu, kad me mama nazvala i rekla dosla je velika koverta iz Kentucky-ja! Bas sam imala potrebu da vrisnem, ali sam se suzdrzala zbog ostalih ljudi u autu
Jedino je tesko bilo sto u tom periodu nisam mogla da dijelim tu radost sa dragim, ali nadoknadicemo kad ja napokon dodjem

[dreamerns]

Ja imam neke daleke rodjake koji su dobili zelenu kartu. Znao sam da ih 500 dobije svake godine u srbiji, a da ne igra tako puno ljudi...i jednostavno....ziveo sam sa planovima...radim svoje, pokusacu da odem bilo gde...ali znam da ce mi jednog dana ovo uleteti :-)

[Dida]

Ja sam prvi put ispunila aplikaciju (za mene i dečka, sadašnjeg muža) iz čiste dosade..i stavila da smo oboje "married" ..zaboravila na to..otišla u inostranstvo na nastavak studija..i onda mi je dečko javio da je dobio veliku bijelu kovertu iz Kentakija, u maju... ne znam kako je njemu bilo...meni je bilo smiješno, nekako imali smo u planu (petogodišnjem) odlazak iz BiH ali ne tako - na vrat na nos...da se vjenčavamo nabrzinu...ili lažiramo papire o vjenčanju (svašta nam je padalo na pamet) i onda smo odlučili da nećemo poduzeti apsolutno ništa po tom pitanju..ja sam ostala vani - završavala školu, a on je radio ovdje ..

Kad sam se vratila, taman je bio rok za ponovno prijavljivanje, i ja sam opet uredno popunila aplikaciju za nas oboje...iste slike, isto sve, samo bračni status - single ovaj put...

Nekad krajem aprila, tada već muž se počeo migoljiti i nespavati noću - hajde da ispunimo one formulare od prošle godine i da šaljemo... bukvalno sam ga morala ubjeđivati da sačeka još malo... da nije tolika frka... za svaki slučaj on je već bio popunio sve (govorim o papirima za DV 2008) i spremao se da pošalje... kad 21. maja 2008. u sandučiću opet ni manje ni više - bijela koverta iz Kentakija DV 2009 i opet njegovo ime...

E to je bio potpuno drugi osjećaj..euforija, nada, strah...all in one..S tom razlikom što smo ovaj put bili 98% sigurni da hoćemo da idemo do kraja, i evo polako završavamo ovu fazu života...